Zapad i Rusija spuštaju loptu

Specijalno za „Politiku”
Moskva, 29. septembra – Ustavni organ Parlamentarne skupštine Saveta Evrope nije podržao inicijativu 24 parlamentarca da, zbog situacije na Kavkazu, uvede sankcije ruskoj delegaciji tako što će je lišiti prava da govori.Inicijativu da se „preispitaju ovlašćenja ruske delegacije iz suštinskih razloga, tj. imajući u vidu ozbiljnu zabrinutost zbog konflikta dve države-članice Saveta Evrope oko Južne Osetije”, podnela je pre nekoliko nedelja grupa od 24 člana Parlamentarne skupštine iz Letonije, Estonije, Litvanije, Poljske, Gruzije i Ukrajine.

U Savetu bezbednosti ovih dana jednoglasno je doneta rezolucija o Iranu koju je predložila Rusija. U Njujorku su se sreli šefovi ministarstava inostranih poslova SAD i Rusije Kondoliza Rajs i Sergej Lavrov i uspeli da umesto o neslaganjima razgovaraju o problemima o kojima imaju zajedničke stavove...

U oktobru se nastavljaju razgovori o novom sporazumu o saradnji između Rusije i Evrope koji su, rečeno je na jednom od sastanaka EU, bili „zamrznuti” zbog rata u Južnoj Osetiji.

To je slika odnosa Rusije i Zapada nakon petodnevnog rata u Južnoj Osetiji i gotovo dvomesečnog verbalnog obračuna između dojučerašnjih partnera.

Dogodilo se jedino što se i moglo dogodilo – lopta se polako spušta, pretnje su blaže, u prvi plan dolaze novi problemi.

Naravno, nikome ne pada na pamet da misli da će Amerika ili Evropa od danas prestati da optužuju Rusiju za „preterana dejstva” na Kavkazu i da će se sve nastaviti onako kako je bilo pre 8. avgusta. Biće još nezgodnih pitanja, pokušaja da se Rusija „postavi tamo gde joj je mesto”, ali čini se da je govor Kondolize Rajs u Maršalovom fondu u Vašingtonu bio vrhunac. Sve što se bude dalje događalo – biće manjeg intenziteta. Uostalom, ni više, ni gore se i ne može reći: „Danas je reputacija Rusije na međunarodnoj areni gora nego ikad, od 1991. godine. Danas možemo da pratimo paranoični impuls koji je poznat u ruskoj istoriji”, rekla je Rajsova.

Uprkos tome, ali i svim dotadašnjim optužbama, pretnjama prekidom saradnje, izolacijom Rusije i ko zna kakvim sve kaznama, suštinski, saradnja se ni u jednom trenutku nije prekinula i nijedan važan ugovor nije raskinut – navešćemo samo dva, za primer – američki vojnici u Avganistanu su se nesmetano snabdevali preko Rusije, a MKS (međunarodna kosmička stanica) primer je idealne saradnje dve zemlje. Nekome je bilo veoma važnoda se stvori utisak o potpunom prekidu saradnje pa se on stvarao oštrom retorikom. U stvarnosti „prekinuto” je samo ono čega nije bilo – rečeno je da će se „usporiti” prijem Rusije u STO, kao da je to ikad išlo brzo (pregovara se punih 15 godina), povučen je iz Kongresa Bušov predlog o saradnji u atomskoj oblasti (kad je već bilo gotovo sigurno da u predizbornim nadgornjavanjima nema šanse da prođe), rečeno je da se neće sastajati Savet Rusija–NATO, ali saradnja je ostala. Takvih primera ima mnogo. Ono što je bilo važno za jednu i drugu stranu, funkcionisalo je kao sat.

Govor Rajsove je ipak bio prekretnica – na njega je Rusija mogla da odgovori oštro („paranoično”), prekidom nekog stvarno važnog ugovora, ali ona je uradila nešto prilično neočekivano. Odjednom, kao da su svima dojadile beskrajne priče i optužbe, pa je posle upadljivog, gotovo dvodnevnog ćutanja, američkoj gvozdenoj lejdi samo pristojno stavljeno do znanja da Rusija nema želju da ide putem koji pokušavaju da joj nametnu – putem konflikta i samoizolacije:

„Rusija ne namerava da ulazi u konfrontaciju sa SAD – ni u retoričku, ni u bilo kakvu drugu”, navedeno je u izjavi Ministarstva inostranih poslova, uz podsećanje na neke, namerno ili slučajno, zaboravljene istorijske činjenice.

A onda je usledio njujorški susret Lavrov–Rajs, za koji je, da citiramo učesnika susreta Danijela Frida, najvažnije „odsustvo vike i glumačkih scena s lupanjem pesnicom po stolu”. Istina, Frid naglašava da je to bilo tako „zato što su oba ministra profesionalci”, a ne zbog zbližavanja stavova, ali i to je napredak.

Naravno, danas je suviše rano reći da je sve završeno, da se prašina slegla, a život teče dalje. Ipak, jedno je sigurno – emocije su splasnule i dalje zaoštravanje je teško pretpostaviti.