Примена норми, промена свести

Животи милиона жена и девојчица угрожени су или прекинути услед свакодневног насиља – физичког, економског, психичког или сексуалног, и то управо у овом тренутку. Статистике у Србији нису ништа боље – 24 жене убијене су у првих девет месеци ове године само зато што су жене, док је свака друга жена бар једном у животу доживела неки облик насиља. Насиље се у великом броју случајева дешава код куће, тако да многе од њих немају куда да побегну нити коме да се обрате за помоћ. Место које називамо домом, које би требало да нам буде уточиште у тешким тренуцима, често је место на коме смо најугроженији. Али жене нису ништа више безбедне ни у јавном простору, на послу и уопште свуда где се одвија свакодневни живот, упозорава Милана Рикановић, директорка Агенције Уједињених нација за родну равноправност и оснаживање жена (UN Women) у Србији.

Према њеној оцени, разлог за овакво стање ствари лежи у дубоко укорењеним патријархалним нормама и родним стереотипима којима смо окружени од рођења и које често и не примећујемо – будући да су жене одмалена учене да су лепши и слабији пол, да лепотом долазе до ствари које су за њих вредне и да их слабост увек излаже потенцијалном насиљу, и саме жене не остају имуне на патријархалне обрасце. Стога је у једном таквом друштву изузетно важно градити слободне, равноправне и задовољне људе – и мушкарце и жене, наглашава наша саговорница.

На питање због чега жене најчешће не пријављују насилника, Милана Рикановић каже:

„Упркос формалном постојању механизама за заштиту жена од дискриминације, жене у Србији су у неравноправном положају у односу на мушкарце у готово свим аспектима живота. Оне су чешће незапослене, раде на слабије плаћеним позицијама, власнице су свега 25 одсто укупне имовине у нашој земљи, слабије су заступљене на позицијама моћи и доношења одлука, а на све то су двоструко оптерећене кућним пословима и бригом о другим члановима домаћинства. Све су то разлози због којих се жена у ситуацији насиља често одлучује да верује да ће бити боље и да ће се нешто променити. Стога је важно пре свега саслушати увек жену, веровати јој, охрабрити је да пријави насиље, али и радити на економском оснаживању жена.”

У јавности се често истиче чињеница да расте број прописа и закона који штите жену од насиља, али се истовремено не смањује број пријава за породично и партнерско насиље, као ни број фемицида, јер бројке говоре да сваке године око 30 жена страда од руке оца, мужа или брата. Коментаришући овај парадокс, наша саговорница каже да UN Women годинама уназад подржава Владу Србије у доношењу закона и стратегија, као и усклађивања с међународно обавезујућим документима у вези с насиљем према женама.

„И ту видимо стални помак, али нас бројни свакодневни наслови о различитим облицима насиља према женама уверавају да великог помака нема. Један наш пројекат који је подржала Европска унија и који смо управо привели крају носио је назив ’Примена норми, промена свести’, јер је те две ствари иду заједно и не могу једна без друге. То је једини прави и комплетан начин за заустављање насиља према женама. Србија је као потписница Истанбулске конвенције у обавези да ради на промени свести као основу свих проблема. Наиме, сврха члана 13. Истанбулске конвенције јесте да се подигне ниво свести шире јавности о различитим облицима насиља којима су жене подвргнуте. Циљ тог члана, такође, јесте да се обезбеди да сви чланови друштва боље схвате насиље у породици у свим његовим манифестацијама. То значи да се морају предузети мере како би се спознало да постоје облици насиља над женама, као што је насиље у породици (психолошко, физичко и сексуално), прогањање, сексуално насиље (укључујући силовање), присилни бракови, генитално сакаћење жена, принудна стерилизација, принудни абортус и сексуално узнемиравање, те да се сугерише шта је то што појединци могу да учине како би спречили да се такве ствари догађају или како би помогли женама и девојкама које су угрожене. То такође значи да треба срушити све табуе у вези с насиљем у породици и схватити да насиље у породици није приватна ствар и да оно погађа породице које припадају свим друштвеним слојевима”, наглашава наша саговорница.

На констатацију да је трећина убијених жена претходно пријављивала насиље, али да систем није адекватно реаговао, Милана Рикановић истиче да су координација и едукација две кључне речи када је реч о систему заштите жртава.

„С једне стране, изузетно је важна координација између свих институција укључених у систем заштите жртве, од полиције и тужилаштва до центра за социјални рад и суда. Такође, подједнако је важно радити са свим професионалцима из овог система на сензибилизацији, али и унапређењу знања и вештина у раду са женама у ситуацији насиља. Ту спадају представници центара за социјални рад, тужиоци, судије, здравствени радници, представници полиције, представнице женских организација које раде на СОС телефонима... Ми смо на овом пољу изразито активни, нарочито у АП Војводина, где годинама радимо заједно с Покрајинским секретаријатом за социјалну политику, демографију и равноправност полова програме обука професионалаца у институцијама у раду са женама жртвама сексуалног и других специфичних облика насиља, с посебним освртом на рад са женама из маргинализованих група. Стална едукација доприноси успешнијем раду институција и значи снажнију подршку женама жртвама насиља. То је посебно важно за жене из маргинализованих група, које немају довољно информација и теже стижу до самих институција”, каже наша саговорница.

Она подсећа да је успостављање независног тела за борбу против фемицида обавеза Србије, у складу с препоруком специјалне известитељке Уједињених нација, што је потврђено и Националном стратегијом за борбу против насиља према женама.

„Кроз наше пројектне активности, удружење грађанки ’ФемПлатз’ спровело је истраживање друштвеног и институционалног одговора на фемицид у Србији, које је укључило и анализу судске праксе и процену капацитета институција задужених за превенцију и заштиту жена од насиља, што је све послужило као основа за развијање модела за успостављање тела за праћење фемицида у Србији”, закључује Милана Рикановић.