Primena normi, promena svesti

Životi miliona žena i devojčica ugroženi su ili prekinuti usled svakodnevnog nasilja – fizičkog, ekonomskog, psihičkog ili seksualnog, i to upravo u ovom trenutku. Statistike u Srbiji nisu ništa bolje – 24 žene ubijene su u prvih devet meseci ove godine samo zato što su žene, dok je svaka druga žena bar jednom u životu doživela neki oblik nasilja. Nasilje se u velikom broju slučajeva dešava kod kuće, tako da mnoge od njih nemaju kuda da pobegnu niti kome da se obrate za pomoć. Mesto koje nazivamo domom, koje bi trebalo da nam bude utočište u teškim trenucima, često je mesto na kome smo najugroženiji. Ali žene nisu ništa više bezbedne ni u javnom prostoru, na poslu i uopšte svuda gde se odvija svakodnevni život, upozorava Milana Rikanović, direktorka Agencije Ujedinjenih nacija za rodnu ravnopravnost i osnaživanje žena (UN Women) u Srbiji.

Prema njenoj oceni, razlog za ovakvo stanje stvari leži u duboko ukorenjenim patrijarhalnim normama i rodnim stereotipima kojima smo okruženi od rođenja i koje često i ne primećujemo – budući da su žene odmalena učene da su lepši i slabiji pol, da lepotom dolaze do stvari koje su za njih vredne i da ih slabost uvek izlaže potencijalnom nasilju, i same žene ne ostaju imune na patrijarhalne obrasce. Stoga je u jednom takvom društvu izuzetno važno graditi slobodne, ravnopravne i zadovoljne ljude – i muškarce i žene, naglašava naša sagovornica.

Na pitanje zbog čega žene najčešće ne prijavljuju nasilnika, Milana Rikanović kaže:

„Uprkos formalnom postojanju mehanizama za zaštitu žena od diskriminacije, žene u Srbiji su u neravnopravnom položaju u odnosu na muškarce u gotovo svim aspektima života. One su češće nezaposlene, rade na slabije plaćenim pozicijama, vlasnice su svega 25 odsto ukupne imovine u našoj zemlji, slabije su zastupljene na pozicijama moći i donošenja odluka, a na sve to su dvostruko opterećene kućnim poslovima i brigom o drugim članovima domaćinstva. Sve su to razlozi zbog kojih se žena u situaciji nasilja često odlučuje da veruje da će biti bolje i da će se nešto promeniti. Stoga je važno pre svega saslušati uvek ženu, verovati joj, ohrabriti je da prijavi nasilje, ali i raditi na ekonomskom osnaživanju žena.”

U javnosti se često ističe činjenica da raste broj propisa i zakona koji štite ženu od nasilja, ali se istovremeno ne smanjuje broj prijava za porodično i partnersko nasilje, kao ni broj femicida, jer brojke govore da svake godine oko 30 žena strada od ruke oca, muža ili brata. Komentarišući ovaj paradoks, naša sagovornica kaže da UN Women godinama unazad podržava Vladu Srbije u donošenju zakona i strategija, kao i usklađivanja s međunarodno obavezujućim dokumentima u vezi s nasiljem prema ženama.

„I tu vidimo stalni pomak, ali nas brojni svakodnevni naslovi o različitim oblicima nasilja prema ženama uveravaju da velikog pomaka nema. Jedan naš projekat koji je podržala Evropska unija i koji smo upravo priveli kraju nosio je naziv ’Primena normi, promena svesti’, jer je te dve stvari idu zajedno i ne mogu jedna bez druge. To je jedini pravi i kompletan način za zaustavljanje nasilja prema ženama. Srbija je kao potpisnica Istanbulske konvencije u obavezi da radi na promeni svesti kao osnovu svih problema. Naime, svrha člana 13. Istanbulske konvencije jeste da se podigne nivo svesti šire javnosti o različitim oblicima nasilja kojima su žene podvrgnute. Cilj tog člana, takođe, jeste da se obezbedi da svi članovi društva bolje shvate nasilje u porodici u svim njegovim manifestacijama. To znači da se moraju preduzeti mere kako bi se spoznalo da postoje oblici nasilja nad ženama, kao što je nasilje u porodici (psihološko, fizičko i seksualno), proganjanje, seksualno nasilje (uključujući silovanje), prisilni brakovi, genitalno sakaćenje žena, prinudna sterilizacija, prinudni abortus i seksualno uznemiravanje, te da se sugeriše šta je to što pojedinci mogu da učine kako bi sprečili da se takve stvari događaju ili kako bi pomogli ženama i devojkama koje su ugrožene. To takođe znači da treba srušiti sve tabue u vezi s nasiljem u porodici i shvatiti da nasilje u porodici nije privatna stvar i da ono pogađa porodice koje pripadaju svim društvenim slojevima”, naglašava naša sagovornica.

Na konstataciju da je trećina ubijenih žena prethodno prijavljivala nasilje, ali da sistem nije adekvatno reagovao, Milana Rikanović ističe da su koordinacija i edukacija dve ključne reči kada je reč o sistemu zaštite žrtava.

„S jedne strane, izuzetno je važna koordinacija između svih institucija uključenih u sistem zaštite žrtve, od policije i tužilaštva do centra za socijalni rad i suda. Takođe, podjednako je važno raditi sa svim profesionalcima iz ovog sistema na senzibilizaciji, ali i unapređenju znanja i veština u radu sa ženama u situaciji nasilja. Tu spadaju predstavnici centara za socijalni rad, tužioci, sudije, zdravstveni radnici, predstavnici policije, predstavnice ženskih organizacija koje rade na SOS telefonima... Mi smo na ovom polju izrazito aktivni, naročito u AP Vojvodina, gde godinama radimo zajedno s Pokrajinskim sekretarijatom za socijalnu politiku, demografiju i ravnopravnost polova programe obuka profesionalaca u institucijama u radu sa ženama žrtvama seksualnog i drugih specifičnih oblika nasilja, s posebnim osvrtom na rad sa ženama iz marginalizovanih grupa. Stalna edukacija doprinosi uspešnijem radu institucija i znači snažniju podršku ženama žrtvama nasilja. To je posebno važno za žene iz marginalizovanih grupa, koje nemaju dovoljno informacija i teže stižu do samih institucija”, kaže naša sagovornica.

Ona podseća da je uspostavljanje nezavisnog tela za borbu protiv femicida obaveza Srbije, u skladu s preporukom specijalne izvestiteljke Ujedinjenih nacija, što je potvrđeno i Nacionalnom strategijom za borbu protiv nasilja prema ženama.

„Kroz naše projektne aktivnosti, udruženje građanki ’FemPlatz’ sprovelo je istraživanje društvenog i institucionalnog odgovora na femicid u Srbiji, koje je uključilo i analizu sudske prakse i procenu kapaciteta institucija zaduženih za prevenciju i zaštitu žena od nasilja, što je sve poslužilo kao osnova za razvijanje modela za uspostavljanje tela za praćenje femicida u Srbiji”, zaključuje Milana Rikanović.