Пестициди и наша храна

Под пестицидима се подразумевају производи намењени заштити економски значајних биљака и животиња од корова, болести, штетних инсеката и других организама. Кад би били идеални, пестициди би уништили штеточину без негативних ефеката по људе, биљке, животиње и животну средину. Нажалост, нису савршени, тако да свако њихово коришћење са собом носи и негативне последице за екосистем у којем се примењују.

Код људи, изложеност пестицидима повезана је с већим ризиком од многих болести. Употреба пестицида дефинисана је прописима, укључујући и контролу остатака пестицида у производима који се испоручују тржишту. Ваља навести да је код нас дефинисано да се врши контрола исправности хране и да она, према важећим прописима, поред микробиолошке анализе, контроле квалитета и одређивања енергетске вредности, треба да обухвати и одређивање присуства пестицида.

У средствима информисања не могу се наћи информације о неправилном коришћењу пестицида код нас или о откривању превеликог нивоа пестицида у пољопривредним производима или другој храни коју користимо. Стога, наравно, нема ни информација о кажњавању оних који који се огреше о важеће прописе о коришћењу пестицида. Могући логичан закључак, на бази таквог стања информисаности, јесте да код нас нема неправилности у коришћењу пестицида, односно да су наши производи потпуно безбедни за исхрану.

Међутим, има информација које изазивају сумњу у наведени закључак. Читамо и слушамо о томе да су неки наши производи намењени страним тржиштима заустављани на граници због нивоа пестицида изнад дозвољених граница. Наша средства информисања преносе такве закључке Европског система за брзо узбуњивање у трговини хране. И поред уверавања да се врше накнадне провере, сама чињеница да се о томе говори указује да све ипак није „ружичасто”. Као да постоје две врсте наших прехрамбених производа: једних, потпуно безбедних, који су намењени домаћем тржишту и других, намењених извозу, код којих је безбедност упитна. Пошто је тако нешто тешко замисливо, нама је, слично Европском систему, сигурно потребан наш, интерни, национални систем за брзо узбуњивање у трговини храном. Имајући у виду да такав систем немамо, остаје трајно присутно питање: Какву храну једемо?

Александар Блажек,
Београд