И после Берлусконија – Берлускони

Силвио Берлускони се вратио – као холограм. На тродневном конгресу партије Форца Италија у Пестуму „дочекивао” је госте. Италијански четвороструки премијер, краљ скандала, сива еминенција, преминуо је 12. јуна, али без њега, тачније неке врсте његовог аватара, није могао да прође партијски скуп окончан у недељу у граду који има савршено очуван Херин, Посејдонов и Атинин храм.

Пестум, као најзначајније археолошко налазиште старе Грчке у Италији, споменик прошлости, није случајно одабран да Берлускони тамо, готово прозиран и тродимензионалан, пожели добродошлицу присталицама и делегатима Форца Италије, коју је основао деведесетих година прошлог века. Било је ту виђених званица, телевизијских звезда, сам „крем” италијанског друштва, које треба да сачува сећање на оснивача као што се чува Посејдонов храм недалеко од хотела „Аристон”, где су се окупили да прославе Берлусконијев дан. Маестро би, да није холограм, напунио 87 година.

Лебдећа верзија бившег премијера поновила је чувени говор који је Берлускони одржао у америчком конгресу 2006. Чисто да присутни, а засигурно и цела нација, захваљујући опсежном и упорном медијском извештавању с конгреса, поново осете емоције и врате у сећање осећај од пре скоро пуне две деценије. Деловало је као да је све исто, иако њега нема. Као да је његов дух, осим холограмског, лебдео над конгресом, над Пестумом, над Италијом. Извештач „Републике” с лица места имао је осећај да се вратио у 1994. годину, у време почетака странке. У ресторану свира химна, конобари дискретно певуше. Подмладак обучен као за свадбу махнито маше заставицама.

Призивање носталгије намеће и питање: Коме треба дух Силвија Берлусконија? Илузија, имагинација прошлог времена. Да ли само његова Форца Италија живи од сећања и призивања духова или и Италија левитира између прошлости и неизвесне будућности?

Али, конгрес партије која чини актуелну коалициону десничарску владу, а која се спрема за европске изборе следеће године, личио је на комеморацију с главом преминулог која се осмехује гостима. Уосталом, његов чувени осмех тешко је избрисати из сећања.

За оне којима, пак, његов лик у меморији успешно бледи, извучен је кец из рукава. Берлускони ће, на захтев странке, бити уписан у Фамедио – пантеон славних Миланеза. Реч је о блиставом достигнућу архитектуре, монументалном гробљу где почивају људи чија имена носе италијански тргови и улице.

Све су ово јасни знаци да Форца Италија постаје политичка снага с највећим финансијским дефицитом. Холограм не може да подигне кеш, како је то радио живи Силвио, који је ову странку држао прикачену на свом рачуну. Његова деца наводно су спремна да одреше кесу за очево политичко чедо, али – наследници као и сви наследници…

Можда се Берлускони за живота огрешио и тиме што му его није дозволио да у партији изгради довољно харизматичног наследника. Форца Италија била је и остала – Берлускони. Његова смрт гурнула их је у руке Антонија Тајанија, од кога је живљи чак и Берлусконијев холограм. Добра вест је да је Тајани, пак, комплетнија личност, па је тога свестан.

У недељу је на конгресу рекао да партију не може да води (нити да чини) само једна личност, па је наговестио да ће отворити врата италијанским интелектуалцима које друштво цени.

Занимљиво је да је конгресна носталгија за „витезом” прошла без породице Берлускони. Силвиов брат Паоло раније је рекао да ће новчано стати уз странку, али и да чланови и парламентарци треба да дају свој допринос. Тајани је ове речи поновио у недељу, кад су, изменом статута, уведена нова правила која онима који желе да имају одговорну улогу у покрету налажу да морају да буду „у току” с финансирањем јер је, каже, њихова дужност да помогну странци која им омогућава да буду у парламенту. Паоло је врло јасно објаснио оно што би се могло назвати својеврсним испитом љубави према према странци и оснивачу кога су славили, на којем ће сигурно многи пасти.