Економија забрињавајућих ограничења

Сетих се једне давне шале на рачун власти, која је гласила ‒ власт нас са пуно воље убеђује да нам је боље. Шала је настала пре ове власти, али делује као да се на њу односи. Она заиста са пуно посвећености и, мора се признати, са много умешности успева да већину грађана убеди да имамо економију у успону, са много показатеља који стварају утисак да ствари стварно тако стоје. И што је власт агилнија у том убеђивању, чини се да све мање верује у свој једанаестогодишњи резултат, и да би се, да је то после толико година могуће, најрадије захвалила на поверењу, и препустила другима даље „унапређење” српске економије.

Рећи ће већина, зашто би власт тако размишљала ако је тачно, а тачно је да је за њеног времена запослено још око 500.000 грађана а незапосленост сведена на испод 10 одсто. Да је од 2013. до 2022. године бруто домаћи производ (БДП) у еврима скоро дуплиран, просечна зарада такође, да ће са два повећања пензија 1. октобра и 1. јануара, просечна пензија бити близу 400 евра, да је изграђено путева, школа, болница, вртића у мери која изазива понос, да су девизне резерве на рекордном нивоу, премашивши 23 милијарде евра, да је јавни дуг једва премашио 50 одсто БДП-а, за разлику од многих развијених земаља које грцају у дуговима, да нам је динар јак и стабилан годинама уназад, да смо лидери у региону у привлачењу страних инвестиција, и да су укупне инвестиције, безмало на нивоу потребном за даљи убрзан развој производних и услужних капацитета.

Мука је што власт зна оно што знају и многи који мање слушају а више мисле, колико ово напред наведено вреди са становишта даљег функционисања економије. Да нам је раст на силазној путањи, те да БДП који ћемо створити ове и наредних година не омогућује стандард који се народу обећава, ма колико да и плате и пензије расту брже од раста БДП-а. Да овај БДП не може да обезбеди неопходан буџетски капацитет за функционисање државе и најнеопходније јавне инвестиције, а поготово за Експо амбиције, које је тешко и разумети а камоли остварити.

Да се не може ни замислити неопходан ниво инвестиција, платни биланс какав смо имали и курс динара који се годинама не мења, нити очување овог нивоа девизних резерви, без све већег прилива страних директних инвестиција, дознака из иностранства и нових задуживања, која су у будућности све неизвеснија, и ако тренутно не изгледа тако. Зна власт добро да распоред куповне моћи становништа услед растућих економских неједнакости, те велике концентрације куповне моћи у новчаницима релативно малог броја становника, која се у великој мери троши ван земље, не обезбеђује ниво домаће тражње и потрошње која је битан фактор за раст БДП-а.

Да постојећи квалитет запослености и екстензивни начин остваривања БДП-а и садашњи ниво конкурентности не омогућује извоз потребан да се надомести недостатак домаће тражње и потрошње. Види власт, а ни грађанима није тешко да виде све већи дефицит радне снаге због неповољне демографије и изражене емиграције условљене непостојањем адекватног система и препознатљиве развојне и економске политике и нарочито наопаком кадровском политиком, и све већу зависност од туђе хране и енергената због забрињавајућег стања пољопривреде и незадовољавајућег енергетског развоја.

Зна власт да су економске вредности попут БДП-а, плата, пензија и дугова, изражене у еврима далеко од реалне вредности, и да би, далеко било, пад вредности динара у односу на евро, услед слабљења фактора који га држе на овом нивоу (прилив девиза по основу страних инвестиција, дознаке и државна девизна задуживања изнад тражње за девизама) показао сву тежину спољне задужености која је премашила 46 милијарди евра или 76 одсто прошлогодишњег БДП-а. Зна власт да се кумулирањем дугова које нисмо у стању да враћамо без новог задуживања и кумулирањем страних директних инвестиција, временом, законито, смањује разлика између одлива девиза по основу страних дугова и страних инвестиција (камате, дивиденде, инвестирања у иностранству, одлазак појединих инвеститора и др.) и новог прилива девиза по овим основима, што подиже зависност од страног капитала у недоглед.

И горе од свега напред наведеног, зна власт да деценијама уназад немамо ни економски ни укупни систем који може да изнедри економију високих стопа раста, у којој висока понуда добара и услуга држи инфлацију под контролом без административног обарања цена и смањивања новчане масе у моменту кад је привредна активност у паду, где зараде у привреди, плате у јавном сектору и пензије расту у складу са растом БДП-а и уређеним системом расподеле оствареног БДП-а, а не на принципу гашења пожара и задржавања дефицитарног кадра и зависно од степена политичких и других тензија. И наравно зна да, као ни претходне власти, није у стању да створи такав систем, нити да уреди кадровску политику и процедуре одлучивања мимо интереса кадрова партија на власти. Речју, зна да мора да настави по старом, па докле траје.

економиста