Тамбурашки мјузикл у Новом Саду

„Пало иње, пао снег” назив је тамбурашког мјузикла који ће премијерно бити изведен 6. октобра у 19. 30 сати на сцени Позоришта младих у Новом Саду. Инспирисан текстом Вање Чобанова, који је адаптирао Стеван Копривица, представу је режирао Даријан Михајловић.

Овај тамбурашки мјузикл прати љубавну причу између тенора и сопрана, у коју се умеша један баритон, а како изгледају љубав и све њене препреке у овом случају, дочараће глумачки тим: Вања Јовановић, Дарко Радојевић, Кристина Савков, Алекса Илић, Иван Ђурић и Саша Стојковић. На први поглед познатој љубавној причи: о двоје који се воле, а трећи је ту да им побрка конце, тон ће давати музика Јована Адамова коју ће уживо изводити тамбурашка банда „Велот”. Костимографкиња је Милица Грбић Комазец, сценографкиња Весна Поповић, а кореографкиња Иста Степанов.

– У Новом Саду сам, пре 23 године, режирао своје прво музичко дело. Сада поново радим музички комад, који није класичан, али у њему има сериозности коју не очекујете када чујете тамбурице. У питању је дивна љубавна прича, с аутентичном војвођанском емоцијом. Наш театар ретко тематизује љубав. Филмови и серије: да, али је у позоришту ретка. Чини ми се да је то зато што људи мисле да је љубав патетична, она им делује као нека излизана емоција која се везује за неке несрећне Русе, што се самоубијају, или Гетеовог Вертера који се због љубави, такође, убије. То је нека лажна патетика, која се данас „не носи”, није у моди – каже Даријан Михајловић.

Он даље најављује:

– Али када се људски односи вивисецирају у неким другима медијима, као што су серије и филмови, видимо да је љубав главна тема свега, свег програма. У позоришту ју је заиста мало, а како ја волим да радим на ономе чега нема, ево сада зидам једну представу о љубави. Имаћемо у представи сигурно и бар три музичка хита, која ће се убудуће наручивати и за које ће људи мислити да су традиционалне, а не компоноване песме. За мене је посебно дирљиво што их је компоновао Јоца Адамов, јунак мог детињства, човек који је био срце „Музичког тобогана” уз који сам провео своје најлепше дечије године. Јако ми је драго да је и даље виталан и посвећен музици.

Глумац Дарко Радојевић подвлачи да је тамбурашки мјузикл нешто што никад пре није радио, а ни видео.

– Самим тим је интригантно за мене као глумца, а ако се томе дода да се ради о емоцијама, љубави, души, ономе што некако нестаје из наших живота, изазов је двоструки. Тамбура ће у нашој причи доста да „повуче”, да обоји, појача емоције које стоје у тексту. Играо сам и раније у мјузиклу, у „Три мускетара” и „Коси” у Позоришту младих, али ово сада се битно разликује, у темпу и ритму. Све функционише другачије са тамбурашима, некако више на осећај. Има истине и у томе да су они прилично добри психолози, да разумеју људску душу, да умеју да препознају нечији дерт, осете га, а можда могу помало и да га залече. Зато, кад си с тамбурашима, тешко да можеш да не импровизујеш, емоције те воде у непознато, тамбураши функционишу некако „на очи”, на осећај, на интуицију… – наглашава Дарко Радојевић.