Непрекидна молитва под дрвеним сводом

У Галерији науке и технике Српске академије наука и уметности вечерас у 18 сати биће отворена изложба фотографија Станка Костића под називом „Цркве брвнаре – чувари традиције”.

– Поред фолклора и других видова наслеђа, душа народа огледа се и у црквама брвнарама, тим сакралним објектима наизглед малим, али за културу Срба великим. Настајале су у најтежим раздобљима, и у ропству под Турцима, и имале су велику улогу у очувању народног сопства и вере – прича Костић о сржи своје фотографске изложбе на којој ће нас до 28. октобра враћати у нека прошла времена и векове посредством педесетак фотографија поменутих специфичних објеката који су настајали у различитим периодима и које је снимио широм Србије, а чија се детаљна просторна мапа (има их 72) може истражити у самом каталогу. Како каже, подељене су у неколико целина а највише их има у Подрињу и подручју Златара.

– Изложба и каталог пред вама део су низа изложби у Галерији науке и технике САНУ: „Прича о воденици – од кола до турбине” (2019), „Ћилим – пут нити” (2021), „Народни неимари – руком по мери” (2022) и „Цркве брвнаре – чувари традиције”. Забележио сам и на изложбама приказао народну културу проистеклу из живота, насталу прилагођавањем ћуди природе и одбраном кућног прага, током историје која је често бивала сурова – додаје Костић и за ову прилику истиче посебност мотива представљеног на изложби:

– Лепота цркава брвнара, уклопљеност у окружење, складност њихових пропорција, готово да је недокучива за данашњег човека. Можда зато што народни неимар, нешколовани градитељ, своју умешност и мајсторство црпи из праисконског дамара, из саживљености са творевином Божјом. У своје куће, касније и своје дрвене цркве, уграђује себе, сав свој живот и поглед на свет, богобојажљиво и уз молитвену наду. Ергономске мере, аршини проистекли из величинских односа делова људског тела, палца, шаке, лакта, бивају уграђени у пропорције ових црквица брвнара, тих храмова тако присних и богоугодних.

Наш саговорник посебно истиче да су оне мале, да нико нема потребе да се упише и издвоји себе као задужбинар, да су лишене сваког егоцентризма и себичности, настале углавном удруженим деловањем целе заједнице, и открива нам детаљно начин на који су ова здања саграђена:

– Овде морам поменути и сазнање које сам записао на терену. Сва грађа за цркве брвнаре и куће сечена је у Међудневицама, периоду између Велике (28. август) и Мале Госпојине (21. септембар). Тада жижак не напада. За носеће греде у шуму одлази девет дрводеља и обарају стабло. Оборено стабло остаје у шуми, са свим гранама и лишћем, да стоји четрдесет два дана. То је време неопходно да неодстрањене гране и лишће из дебла извуку влагу. Тек потом истих деветорица окресује стабло, доносе га на место за градњу храма и почињу обраду (тесање). Свака од тих радњи имала је тон посвећеништва и имала обредну дубину. Зато се у њима на посебан начин осећа православни дух, дух народне вере и „присуство Бога”.

Станко Костић (Пожаревац, 1964) у Београду је завршио студије информатике, где сада живи и ради. Излагао је на више од 100 колективних и 70 самосталних изложби у земљи и иностранству. Добитник је бројних награда и признања, између осталог Награде за уметност Вукове задужбине за 2020. годину. Фотографије и репортаже објавио је у многим књигама, монографијама и часописима. Аутор је више од 30 тематских календара. Члан је Фото-савеза Србије. Бави се културом и традицијом Србије, црквеном уметношћу изван Србије (Сент Андреја, Румунија, Хрватска, Манастир Хиландар...), родног краја – долине реке Млаве, Хомоља и истражује развој црквене уметности на тлу Браничевске епархије.

У каталогу који обилује фотографијама могу се пронаћи и текстови Бранислава Митровића, Игора Борозана, Радомира В. Поповића и аутора поставке.