Го­ди­шњи­ца пе­то­ок­то­бар­ских про­ме­на

Исто­риј­ски до­га­ђај, ве­ли­ка на­да и из­не­ве­ре­на оче­ки­ва­ња, та­ко да­нас, 23. го­ди­не ка­сни­је, ве­ћи­на гра­ђа­на гле­да на 5. ок­то­бар 2000. го­ди­не, дан ка­да су се де­се­ти­не хи­ља­да љу­ди из це­ле Ср­би­је, на по­зив Де­мо­крат­ске опо­зи­ци­је Ср­би­је, сли­ле у Бе­о­град, да од­бра­не по­бе­ду Во­ји­сла­ва Ко­шту­ни­це на из­бо­ри­ма за пред­сед­ни­ка СР Ју­го­сла­ви­је. Ко­шту­ни­ца је по­стао пред­сед­ник, а до­та­да­шњи пред­сед­ник СРЈ Сло­бо­дан Ми­ло­ше­вић је при­знао по­раз и оти­шао с вла­сти. То су не­спор­не чи­ње­ни­це, све оста­ло је и да­нас пред­мет по­ли­тич­ких спо­ро­ва.

По­зив на про­те­сте усле­дио је по­сле са­оп­ште­ња Са­ве­зне из­бор­не ко­ми­си­је да је кан­ди­дат ДОС-а Во­ји­слав Ко­шту­ни­ца осво­јио 49 од­сто гла­со­ва, што је не­до­вољ­но за по­бе­ду у пр­вом кру­гу, те да ће се ићи у дру­ги круг. Пред­став­ни­ци ДОС-а су твр­ди­ли да је Ко­шту­ни­ца по­бе­дио са, ка­ко су на­во­ди­ли, 52,54 од­сто гла­со­ва. Од­би­ли су дру­ги круг из­бо­ра и по­зва­ли гра­ђа­не да од­бра­не по­бе­ду, а они су од­го­во­ри­ли ма­сов­ним до­ла­ском у Бе­о­град из свих кра­је­ва Ср­би­је. Про­те­сту ис­пред та­да­шње Са­ве­зне скуп­шти­не прет­хо­дио је ге­не­рал­ни штрајк на ко­ји су, та­ко­ђе, по­зва­ли пред­став­ни­ци ДОС-а. Ко­ли­ко је тач­но љу­ди та­да де­мон­стри­ра­ло, не­ма пре­ци­зних по­да­та­ка, али је то сва­ка­ко био нај­ма­сов­ни­ји про­тест про­тив вла­сти Сло­бо­да­на Ми­ло­ше­ви­ћа.

По­ли­ци­ја ни­је ус­пе­ла да спре­чи ни до­ла­зак љу­ди у Бе­о­град, ни­ти да „рас­те­ра” оку­пље­не, ни­ти се баш не­што на­ро­чи­то тру­ди­ла, на­про­тив, ве­о­ма бр­зо су је­ди­ни­це на ко­је је Ми­ло­ше­вић ра­чу­нао, пре све­га ЈСО под ко­ман­дом Ми­ло­ра­да Уле­ме­ка Ле­ги­је, от­ка­за­ле по­слу­шност и по­др­жа­ле гра­ђа­не. Пам­ти се упад де­мон­стра­на­та у Скуп­шти­ну СРЈ и ње­но па­ље­ње, за­у­зе­та је по­ли­циј­ска ста­ни­ца у Ули­ци мај­ке Је­вро­си­ме, ода­кле је узе­то на­о­ру­жа­ње, упад у згра­ду РТС-а, где је део про­сто­ра де­мо­ли­ран и иза­зван по­жар… Пам­те се упа­ди и у још не­ке ме­диј­ске ку­ће, др­жав­не ин­сти­ту­ци­је и кри­зни шта­бо­ви ко­ји су их пре­у­зи­ма­ли. Пам­ти се и да су то­ком де­мон­стра­ци­ја на­стра­да­ли ак­ти­вист­ки­ња Ко­шту­ни­чи­ног ДСС-а Ја­сми­на Јо­ва­но­вић, ко­ја је по­ги­ну­ла по­сле па­да под ба­гер, и Мом­чи­ло Ста­кић, ко­ји умро од ср­ча­ног уда­ра.

Тек на­ред­ног да­на, по­сле су­сре­та с Во­ји­сла­вом Ко­шту­ни­цом, Сло­бо­дан Ми­ло­ше­вић је при­знао из­бор­ни по­раз, што је, обра­ћа­њем на јед­ној при­ват­ној те­ле­ви­зи­ји, и са­оп­штио гра­ђа­ни­ма. Че­сти­тао је Ко­шту­ни­ци и на­ја­вио по­вла­че­ње, да се, ка­ко је ре­као, ма­ло од­мо­ри и по­све­ти по­ро­ди­ци и уну­ку. Ми­ло­ше­ви­ћу је та­да га­ран­то­ва­но да не­ће би­ти ухап­шен и из­ру­чен Ха­шком три­бу­на­лу.

Ве­ли­ку ра­дост гра­ђа­на због из­во­је­ва­не по­бе­де и на­ду да ће, ка­ко је ДОС обе­ћа­вао, од тог тре­нут­ка за Ср­би­ју све кре­ну­ти на­бо­ље вр­ло бр­зо је сме­ни­ло раз­о­ча­ра­ње, ко­је се на­ред­них го­ди­на са­мо по­ве­ћа­ва­ло, да би већ 2003. го­ди­не на пар­ла­мен­тар­ним из­бо­ри­ма Срп­ска ра­ди­кал­на стран­ка Во­ји­сла­ва Ше­ше­ља осво­ји­ла нај­ви­ше гла­со­ва и 82 по­сла­нич­ка ман­да­та, 29 ви­ше од дру­го­пла­си­ра­не Де­мо­крат­ске стран­ке Ср­би­је Во­ји­сла­ва Ко­шту­ни­це (53).

Ли­де­ри 18 стра­на­ка оку­пље­них у ДОС-у ни­су са­че­ка­ли ни да се осу­ши ма­сти­ло на Ко­шту­ни­чи­ном пот­пи­су по­сле по­ло­же­не пред­сед­нич­ке за­кле­тве, а кре­ну­ле су сва­ђе по­де­ле и те­шка „бра­ко­ра­звод­на пар­ни­ца”. Уме­сто обе­ћа­ног про­спе­ри­те­та, рад­ни­ци су ста­ја­ли пред за­ка­тан­че­ним фа­бри­ка­ма и гле­да­ли ка­ко су они ко­ји су њи­ма обе­ћа­ли бо­љи­так, се­би обез­бе­ђи­ва­ли бо­љи жи­вот…

Две нај­ве­ће стран­ке ДОС-а, ДСС и ДС, ота­да су се са­мо оси­па­ле, по­себ­но ДС, из ко­га су на­ста­ле мно­го­број­не пар­ти­је, дру­ге су се бр­зо га­си­ле и да­нас их не­ма на по­ли­тич­кој сце­ни. Сло­бо­дан Ми­ло­ше­вић је из­ру­чен Ха­гу на Ви­дов­дан 2001. го­ди­не, где је умро 2006, Зо­ран Ђин­ђић је, као срп­ски пре­ми­јер, уби­јен 12. мар­та 2003. го­ди­не, ис­пред згра­де вла­де, а Во­ји­слав Ко­шту­ни­ца се по­ву­као из по­ли­ти­ке.