Go­di­šnji­ca pe­to­ok­to­bar­skih pro­me­na

Isto­rij­ski do­ga­đaj, ve­li­ka na­da i iz­ne­ve­re­na oče­ki­va­nja, ta­ko da­nas, 23. go­di­ne ka­sni­je, ve­ći­na gra­đa­na gle­da na 5. ok­to­bar 2000. go­di­ne, dan ka­da su se de­se­ti­ne hi­lja­da lju­di iz ce­le Sr­bi­je, na po­ziv De­mo­krat­ske opo­zi­ci­je Sr­bi­je, sli­le u Be­o­grad, da od­bra­ne po­be­du Vo­ji­sla­va Ko­štu­ni­ce na iz­bo­ri­ma za pred­sed­ni­ka SR Ju­go­sla­vi­je. Ko­štu­ni­ca je po­stao pred­sed­nik, a do­ta­da­šnji pred­sed­nik SRJ Slo­bo­dan Mi­lo­še­vić je pri­znao po­raz i oti­šao s vla­sti. To su ne­spor­ne či­nje­ni­ce, sve osta­lo je i da­nas pred­met po­li­tič­kih spo­ro­va.

Po­ziv na pro­te­ste usle­dio je po­sle sa­op­šte­nja Sa­ve­zne iz­bor­ne ko­mi­si­je da je kan­di­dat DOS-a Vo­ji­slav Ko­štu­ni­ca osvo­jio 49 od­sto gla­so­va, što je ne­do­volj­no za po­be­du u pr­vom kru­gu, te da će se ići u dru­gi krug. Pred­stav­ni­ci DOS-a su tvr­di­li da je Ko­štu­ni­ca po­be­dio sa, ka­ko su na­vo­di­li, 52,54 od­sto gla­so­va. Od­bi­li su dru­gi krug iz­bo­ra i po­zva­li gra­đa­ne da od­bra­ne po­be­du, a oni su od­go­vo­ri­li ma­sov­nim do­la­skom u Be­o­grad iz svih kra­je­va Sr­bi­je. Pro­te­stu is­pred ta­da­šnje Sa­ve­zne skup­šti­ne pret­ho­dio je ge­ne­ral­ni štrajk na ko­ji su, ta­ko­đe, po­zva­li pred­stav­ni­ci DOS-a. Ko­li­ko je tač­no lju­di ta­da de­mon­stri­ra­lo, ne­ma pre­ci­znih po­da­ta­ka, ali je to sva­ka­ko bio naj­ma­sov­ni­ji pro­test pro­tiv vla­sti Slo­bo­da­na Mi­lo­še­vi­ća.

Po­li­ci­ja ni­je us­pe­la da spre­či ni do­la­zak lju­di u Be­o­grad, ni­ti da „ras­te­ra” oku­plje­ne, ni­ti se baš ne­što na­ro­či­to tru­di­la, na­pro­tiv, ve­o­ma br­zo su je­di­ni­ce na ko­je je Mi­lo­še­vić ra­ču­nao, pre sve­ga JSO pod ko­man­dom Mi­lo­ra­da Ule­me­ka Le­gi­je, ot­ka­za­le po­slu­šnost i po­dr­ža­le gra­đa­ne. Pam­ti se upad de­mon­stra­na­ta u Skup­šti­nu SRJ i nje­no pa­lje­nje, za­u­ze­ta je po­li­cij­ska sta­ni­ca u Uli­ci maj­ke Je­vro­si­me, oda­kle je uze­to na­o­ru­ža­nje, upad u zgra­du RTS-a, gde je deo pro­sto­ra de­mo­li­ran i iza­zvan po­žar… Pam­te se upa­di i u još ne­ke me­dij­ske ku­će, dr­žav­ne in­sti­tu­ci­je i kri­zni šta­bo­vi ko­ji su ih pre­u­zi­ma­li. Pam­ti se i da su to­kom de­mon­stra­ci­ja na­stra­da­li ak­ti­vist­ki­nja Ko­štu­ni­či­nog DSS-a Ja­smi­na Jo­va­no­vić, ko­ja je po­gi­nu­la po­sle pa­da pod ba­ger, i Mom­či­lo Sta­kić, ko­ji umro od sr­ča­nog uda­ra.

Tek na­red­nog da­na, po­sle su­sre­ta s Vo­ji­sla­vom Ko­štu­ni­com, Slo­bo­dan Mi­lo­še­vić je pri­znao iz­bor­ni po­raz, što je, obra­ća­njem na jed­noj pri­vat­noj te­le­vi­zi­ji, i sa­op­štio gra­đa­ni­ma. Če­sti­tao je Ko­štu­ni­ci i na­ja­vio po­vla­če­nje, da se, ka­ko je re­kao, ma­lo od­mo­ri i po­sve­ti po­ro­di­ci i unu­ku. Mi­lo­še­vi­ću je ta­da ga­ran­to­va­no da ne­će bi­ti uhap­šen i iz­ru­čen Ha­škom tri­bu­na­lu.

Ve­li­ku ra­dost gra­đa­na zbog iz­vo­je­va­ne po­be­de i na­du da će, ka­ko je DOS obe­ća­vao, od tog tre­nut­ka za Sr­bi­ju sve kre­nu­ti na­bo­lje vr­lo br­zo je sme­ni­lo raz­o­ča­ra­nje, ko­je se na­red­nih go­di­na sa­mo po­ve­ća­va­lo, da bi već 2003. go­di­ne na par­la­men­tar­nim iz­bo­ri­ma Srp­ska ra­di­kal­na stran­ka Vo­ji­sla­va Še­še­lja osvo­ji­la naj­vi­še gla­so­va i 82 po­sla­nič­ka man­da­ta, 29 vi­še od dru­go­pla­si­ra­ne De­mo­krat­ske stran­ke Sr­bi­je Vo­ji­sla­va Ko­štu­ni­ce (53).

Li­de­ri 18 stra­na­ka oku­plje­nih u DOS-u ni­su sa­če­ka­li ni da se osu­ši ma­sti­lo na Ko­štu­ni­či­nom pot­pi­su po­sle po­lo­že­ne pred­sed­nič­ke za­kle­tve, a kre­nu­le su sva­đe po­de­le i te­ška „bra­ko­ra­zvod­na par­ni­ca”. Ume­sto obe­ća­nog pro­spe­ri­te­ta, rad­ni­ci su sta­ja­li pred za­ka­tan­če­nim fa­bri­ka­ma i gle­da­li ka­ko su oni ko­ji su nji­ma obe­ća­li bo­lji­tak, se­bi obez­be­đi­va­li bo­lji ži­vot…

Dve naj­ve­će stran­ke DOS-a, DSS i DS, ota­da su se sa­mo osi­pa­le, po­seb­no DS, iz ko­ga su na­sta­le mno­go­broj­ne par­ti­je, dru­ge su se br­zo ga­si­le i da­nas ih ne­ma na po­li­tič­koj sce­ni. Slo­bo­dan Mi­lo­še­vić je iz­ru­čen Ha­gu na Vi­dov­dan 2001. go­di­ne, gde je umro 2006, Zo­ran Đin­đić je, kao srp­ski pre­mi­jer, ubi­jen 12. mar­ta 2003. go­di­ne, is­pred zgra­de vla­de, a Vo­ji­slav Ko­štu­ni­ca se po­vu­kao iz po­li­ti­ke.