Затишје пред револуцију

Написана 1905. године, радња комичне драме „Деца сунца” Максима Горког, чеховљевска је у фино ироничним одблесцима емотивних незадовољстава ликова, неиспуњавајућих бракова и тежњи ка успостављању нових интимних веза. Текст носи изражена филозофска и политичка значења, продорнија него у Чеховљевим комадима, јер је Горки био страствени револуционар, немирног духа, активни борац за политичке промене, пролетер, увек на страни палих, људи са дна. Радња која разоткрива несвесност виших класа, друштвену елиту у изолованим животима, док се изван њихових кула од слоноваче руши један свет, одвија се и у времену епидемије колере, због чега нам је такође, у нашем постпандемијском тренутку сагледавања стварности, такође блиска. Њена савременост се, дакле, не треба посебно доказивати, радња упадљиво комуницира са нашим такође турбулентним временом, уздрмавајућим класним раслојеностима и последичном друштвеном агресијом, као и са свевременим људским потребама за љубављу, пажњом, сигурношћу, али и искупљењем.

Вероватно рачунајући на ове различите нивое свевремености драме, редитељка Матеја Колежник се у сценском тумачењу битно ослања на њене вредности, читајући је прецизно и стрпљиво, у маниру стилизованог реализма. Догађаји се одвијају у времену револуција шездесетих година прошлог века, у раскошно реалистички дизајнираном дому Протасова, чија опипљива, и готово музејска веродостојност постаје изражајни знак окошталих, несвесних живота ликова, заглављених у прошлости грађанског раја и пакла (сцена Рајмунд Орфео Фојт, костим Ана Савић Гецан). Та фасада, спољашња перфекција и стабилност се може разумети као суптилни израз потребе да се докаже и покаже њихов успех, чврстина друштвене позиције, док се заправо очајнички крије истински немир, гуши се унутрашње врење. Глумци су озвучени микрофонима, што оснажује значење те фине театрализације радње, истицања неприродности, окамењености живота, потврђивања и деликатног потцртавања форме, важније од садржаја. Њихова игра прати редитељске идеје, доследна је и психолошки чиста, у стилизовано реалистичком обликовању истовременог сјаја и трулежи једне породице, и те вечито танке, порозне границе између лица и наличја.

Протагониста Павел Протасов (Гај Клеменс) је научник задубљен у експерименте са смрдљивим хемикалијама које сметају и комшилуку, идеалиста је дечачке радозналости, али и врло суженог погледа на свет, чије рушење не примећује. Заслепљен једностраном жељом за развијањем научних експеримената, не види занемареност његове жене Јелене (Ана Бломајер) коју заљубљени Димитри (Виктор Ејденс) покушава да освоји, обећавајући јој посвећенији заједнички живот, нити уздахе Меланије (Јеле Брикнер), богате удовице која покушава да отме Протасова, преговарајући и са Јеленом, а све због потребе за личним искупљењем. Павелова лабилна сестра Лиса (Ен Ритмејер) носи конкретније одјеке поремећености равнотеже њиховог света, као и пијанац Јегор (Михаел Липолд), насилан према жени, са оправдањем да је она његово власништво. Понашање служавке Фиме (Амели Вилберг) представља фине комичке зачине, због понављајућих поступака изигравања чедности и поштења, пред низом мушкараца који јој нуде да им буде љубавница, својом представом повећавајући цену. А њен избор да се уда за престарог богаташа може се тумачити као јака критика институције брака, овде особеног облика легализоване проституције. Снага тог мотива се појачава због његове дуплираности, јер се и Меланијин брак указује као такав.

Ови вишезначно упетљани, мелодрамски односи међу ликовима су плодно тло за филозофске дискусије о части, слободи, разуму, злу и патњи, као и о лепоти и уметности, што је најподстицајнији сегмент представе „Деца сунца”, односно текста Максима Горког. Матеја Колежник га је достојно пренела у овом хируршки прецизном делу које неизоставно тражи стрпљење гледаоца, и у чијој се спорости и намерном одсуству сценске динамике и визуелног разигравања састоји концепт који не мора да се воли, али свакако треба да се поштује, чак и у контексту отварања Битефа, необично започетог једном класичном поетиком.