С птицама низ Дунав

Фотографије с потписом Арт Замур, што је његово уметничко име, објављују најпознатији светски магазини – „Нешенел џиографик”, „Тајм”, „Њусвик”, „Пари Мач”, „Фигаро”, „Њујорк тајмс”... а „Лајф” је једној од њих посветио и насловну страну. Ко би онда рекао да се Драгољуб Замуровић није родио с фотоапаратом! А није. Родио се, како сам каже, као сликар, и у свом претходном, „префотографском“ животу, за своја остварења четкицама и бојама надобијао се награда, међу којима је и Октобарска. Али, да захваљујући несигурном уметничком хлебу не би „завршио под мостовима“, чега су се плашили његови родитељи, уписао је електротехнику, због математике издржао само три месеца, па „побегао“ на архитектуру, која мири уметност и озбиљно инжењерско занимање. Пошто је сликарство за њега и даље остало забрањено воће, тешио се стварањем слика посредством објектива.

Његов авантуристички дух се већ тада могао назрети – чим је од оца добио малог „амија“, сео је у ауто па из родног Београда, преко Сицилије, запуцао чак у Африку! Фотоапаратом позајмљеним с факултета бележио је све што му је било занимљиво шврљајући кроз Тунис, Мароко, Алжир... Нова страст била је рођена. Али, до своје фотографске каријере морао се још начекати. После дипломирања, радио је као архитекта, ноћи проводио за цртачким столом, био награђиван, а остајао незадовољан. Погађате зашто.

Почетак у „Илустрованој Политици”

(/slika2)Лакнуло му је тек кад је завршио постдипломске студије фотографије на Факултету примењених уметности. Уследила је прва изложба његових апстрактних фотографија великог формата у Атељеу 212. Не само да је била запажена, већ му је најзад одшкринула жељена врата. Зоран Секуловић, тадашњи уредник „Илустроване Политике“, понудио му је место фоторепортера. Две године је сваке недеље објављивао по једну репортажу у овом листу. Сећа се, за 52 је добио 6.000 немачких марака, а кад га је пут навео у Париз, за само једну је добио 8.000 марака! Упркос кубурама с математиком, лако је „израчунао“ шта му ваља чинити и уврстио се у слободне стрелце.

Први велики задатак биле су му Зимске олимпијске игре у Сарајеву. Фотографије о овом олимпијском граду објавила му је италијанска „Епока“, после су следили Рим, Брисел... На предлог уредника „Еспреса“, обратио се чувеној агенцији „Гама прес“ која га отад и заступа. Од 1988. његове слике су запловиле светом.

Иако га и те како занимају несвакидашње теме – аутор је фотомонографија „Казахстан“, „Међугорје“, „Казањ“, „Цигани света“ – није запоставио ни оно што је нама блискије, па је заљубљенике у фотографију обрадовао и темама као што су „Војводина“, „Србија, живот и обичаји“, „Црна Гора“, „Сарајево“, „Сарајевске хагаде“ и, наравно, овом најновијом, према којој је постављена и изложба фотографија на Калемегдану.

Ужасно се плаши и висине и рата, па ипак фотографише из свих летелица којих може да се домогне, а био је и на ратиштима у Вуковару и у Босни. Терала га је жеђ за добром фотографијом, изазов да камером забележи оно што ће чинити историју...

Природа у „раму” објектива

(/slika3)– Са висине пејзаж делује као слика – објашњава нам. – Мој кадар је „рами“. Зар је онда важно да ли ћу летети авионом привредне авијације и седети у резервоару за ђубриво, хеликоптером МУП-а, или моторним змајем...?

Показало се да је најбоље решење ипак балон који клизи небом тако да на миру може да фотографише. Лишио се и корпе, да би лакше кадрирао, има само боцу са бутаном причвршћену на леђима, и мотор, да га ваздушне струје не би заносиле. Таквом скаламеријом, набављеном у Шпанији па преправљеном, отиснуо се пут плавих висина. Балоном је јездио и над сливом Дунава. Уверен је да је ова река која протиче кроз 10 земаља, и уз коју живи највише различитих нација, највредније што имамо. Спаја нас са светом.

Балон је бешуман, не плаши птице, може њихова јаја да дотакне у гнезду, а по потреби да лебди на само десетак сантиметара изнад тла. За човека с камером у руци идеално – сем кад се догоди да се горионик запали, што је искусио; или да се на 1.000 метара висине угаси пламен који помаже да се балон пуни топлим ваздухом, а упаљач је неисправан; или кад га ветар нанесе на погрешну обалу у погрешном тренутку – баш кад у Београду гостује Медведев и никакви летећи објекти, па ни балон, не смеју бити у ваздуху... Али, кад се опасност превазиђе, то остају само пикантерије за памћење, које рад на терену с фотоапаратом у рукама чине још узбудљивијим.