Специјалитети из поточаре

Све се може кад се двоје сложе. А кад су то још и супружници који имају заједничку визију, а уз то и воденицу поточару, онда је идеја о сеоском туризму остварљивија, а понуда богатија но другде. Зорица и Данијел Лазић су имали своје професије – она је после завршене гимназије 20 година радила као благајница, он је 23 године провео у „Слемену” као агроном. Живели су са кћерима на имању његовог оца и маћехе у Јошаници. Нису ни слутили да ће она својом вољом постати куварица и домаћица бањским гостима, а он – воденичар.

Нова занимања наметнула су се сасвим логично, у складу са развојем догађаја – посао су изгубили обоје, а у саставу њиховог имања постојале су и собе за издавање и воденица направљена још 1888. године. У време Данијеловог деде било је 37 таквих, сада је њихова једина не само у Јошаници, већ и у читавом моравском крају. Јединствена је и по томе што ради и лети и зими и што није ортачка, као већина других, већ се генерацијама преноси са оца на сина. Тако је стигла и до Данијела а он је умео да „прочита” диктат времена и схвати да је потреба за здравом, еколошком храном све већа – а шта ћете здравије и лепше од хлеба умешеног од ражаног брашна са поточаре, танке укусне проје која се само дроби и „просипа”, мирисне погаче од интегралног брашна, меке као вуна... Уз такав хлеб иде и неки од гурманских специјалитета, али опет здравих, без холестерола, какви су се некад на селу и припремали.

Да вода крене на уста...

(/slika2)Идеја о сеоском туризму се тако уобличила и сазрела. Решили су: примаће бањске госте којима ће понудити и нешто заиста посебно – бобове пихтије; салату трганицу од празилука и препечених сувих паприка; питу од зеља филовану пројиним брашном и сиром; сармице од винове лозе, ораховог листа, листа цвекле и липе пуњене месом или сецканим орасима; суве паприке с млевеним орасима или пасуљем; јаретину с печуркама и копривама... Списак је дуг и примамљив, чим га чујете, крене вам вода на уста.

Али пут од идеје до остварења тако осмишљеног гостопримства није текао ни глатко, ни лако. Најпре су брашно које су млели у поточари однели на стручну анализу и добили атест. Чули су да су хељдино и ражано брашно прави хит, али како га наћи? Снашли су се: хељду сад набављају од пријатеља пчелара који је гаји јер је пчеле радо „пасу”, а раж од неких људи из Жучковца.

У старој деда-Илијиној кући некад је чак 20 лежајева издавано бањским гостима. Услови су у оно време били скромни а такви су били и гости. За ове данашње, захтевније, Лазићи имају три собе с купатилом. Али, они не издају само собе – раздвојили су бањски, здравствени, од сеоског рекреативног туризма у којем су у првом плану одмор и уживање, а не лечење. Одмор је у сеоском окружењу гостима већ обезбеђен а за уживање у благодатима трпезе стара се Зорица. Гости одушевљени. Доказ – увек празни тањири. Данијел је такође задовољан. Ужива у улози млинара, јер је тај занат још као дечак научио од оца и деде. Присећа се да је у то време у Јошаничкој реци било много свих врста риба, па и пастрмке. Кад деда заустави воду, он и друга деца су голим рукама хватали рибу за славу, Светог Николу.

Меље и дању и ноћу

(/slika3)Иако воденица меље и дању и ноћу, а у саставу је саме куће, клопарање воденичних каменова укућанима не смета, већ их, како тврде, успављује. Проблем је само кад нема шта да се меље. Сто килограма кукуруза Данијел самеље за осам сати, док пшеницу меље два сата дуже. Да би мељава била уједначена, важан је стални, уједначени прилив воде ради континуираног рада жрвњева.

Данијел каже да се са супругом договара око поделе послова. Она госте дочека слатким и водом, он их послужи пићем. Она је мајсторица у кухињи; он цепа дрва, уређује ентеријер, сече месо и обавља остале послове за које је потребна мушка рука. Она их испраћа кафом и домаћим воћем а обоје – осмехом. Зато нови гости долазе по препоруци оних који су код њих већ били. То им је и комплимент и награда. Надобијали су се званичних захвалница, а нису их мимоишла ни признања са многих манифестација, као што је и она за припрему традиционалних јела „Златне руке”, на којој су прошле године освојили прво место а ове заузели друго. Редовно учествују и на промоцијама здраве хране у „Континенталу” у Београду.

Лазићи кажу да су задовољни постигнутим, али планирају још нешто – да реновирају и оживе стару деда-Илијину кућу, опреме је аутентичним старинским намештајем и сламарицама уз нешто модерног луксуза и комфора. Уверени су да ће се то допасти и њиховим старим и новим гостима.