Specijaliteti iz potočare

Sve se može kad se dvoje slože. A kad su to još i supružnici koji imaju zajedničku viziju, a uz to i vodenicu potočaru, onda je ideja o seoskom turizmu ostvarljivija, a ponuda bogatija no drugde. Zorica i Danijel Lazić su imali svoje profesije – ona je posle završene gimnazije 20 godina radila kao blagajnica, on je 23 godine proveo u „Slemenu” kao agronom. Živeli su sa kćerima na imanju njegovog oca i maćehe u Jošanici. Nisu ni slutili da će ona svojom voljom postati kuvarica i domaćica banjskim gostima, a on – vodeničar.

Nova zanimanja nametnula su se sasvim logično, u skladu sa razvojem događaja – posao su izgubili oboje, a u sastavu njihovog imanja postojale su i sobe za izdavanje i vodenica napravljena još 1888. godine. U vreme Danijelovog dede bilo je 37 takvih, sada je njihova jedina ne samo u Jošanici, već i u čitavom moravskom kraju. Jedinstvena je i po tome što radi i leti i zimi i što nije ortačka, kao većina drugih, već se generacijama prenosi sa oca na sina. Tako je stigla i do Danijela a on je umeo da „pročita” diktat vremena i shvati da je potreba za zdravom, ekološkom hranom sve veća – a šta ćete zdravije i lepše od hleba umešenog od ražanog brašna sa potočare, tanke ukusne proje koja se samo drobi i „prosipa”, mirisne pogače od integralnog brašna, meke kao vuna... Uz takav hleb ide i neki od gurmanskih specijaliteta, ali opet zdravih, bez holesterola, kakvi su se nekad na selu i pripremali.

Da voda krene na usta...

(/slika2)Ideja o seoskom turizmu se tako uobličila i sazrela. Rešili su: primaće banjske goste kojima će ponuditi i nešto zaista posebno – bobove pihtije; salatu trganicu od praziluka i prepečenih suvih paprika; pitu od zelja filovanu projinim brašnom i sirom; sarmice od vinove loze, orahovog lista, lista cvekle i lipe punjene mesom ili seckanim orasima; suve paprike s mlevenim orasima ili pasuljem; jaretinu s pečurkama i koprivama... Spisak je dug i primamljiv, čim ga čujete, krene vam voda na usta.

Ali put od ideje do ostvarenja tako osmišljenog gostoprimstva nije tekao ni glatko, ni lako. Najpre su brašno koje su mleli u potočari odneli na stručnu analizu i dobili atest. Čuli su da su heljdino i ražano brašno pravi hit, ali kako ga naći? Snašli su se: heljdu sad nabavljaju od prijatelja pčelara koji je gaji jer je pčele rado „pasu”, a raž od nekih ljudi iz Žučkovca.

U staroj deda-Ilijinoj kući nekad je čak 20 ležajeva izdavano banjskim gostima. Uslovi su u ono vreme bili skromni a takvi su bili i gosti. Za ove današnje, zahtevnije, Lazići imaju tri sobe s kupatilom. Ali, oni ne izdaju samo sobe – razdvojili su banjski, zdravstveni, od seoskog rekreativnog turizma u kojem su u prvom planu odmor i uživanje, a ne lečenje. Odmor je u seoskom okruženju gostima već obezbeđen a za uživanje u blagodatima trpeze stara se Zorica. Gosti oduševljeni. Dokaz – uvek prazni tanjiri. Danijel je takođe zadovoljan. Uživa u ulozi mlinara, jer je taj zanat još kao dečak naučio od oca i dede. Priseća se da je u to vreme u Jošaničkoj reci bilo mnogo svih vrsta riba, pa i pastrmke. Kad deda zaustavi vodu, on i druga deca su golim rukama hvatali ribu za slavu, Svetog Nikolu.

Melje i danju i noću

(/slika3)Iako vodenica melje i danju i noću, a u sastavu je same kuće, kloparanje vodeničnih kamenova ukućanima ne smeta, već ih, kako tvrde, uspavljuje. Problem je samo kad nema šta da se melje. Sto kilograma kukuruza Danijel samelje za osam sati, dok pšenicu melje dva sata duže. Da bi meljava bila ujednačena, važan je stalni, ujednačeni priliv vode radi kontinuiranog rada žrvnjeva.

Danijel kaže da se sa suprugom dogovara oko podele poslova. Ona goste dočeka slatkim i vodom, on ih posluži pićem. Ona je majstorica u kuhinji; on cepa drva, uređuje enterijer, seče meso i obavlja ostale poslove za koje je potrebna muška ruka. Ona ih ispraća kafom i domaćim voćem a oboje – osmehom. Zato novi gosti dolaze po preporuci onih koji su kod njih već bili. To im je i kompliment i nagrada. Nadobijali su se zvaničnih zahvalnica, a nisu ih mimoišla ni priznanja sa mnogih manifestacija, kao što je i ona za pripremu tradicionalnih jela „Zlatne ruke”, na kojoj su prošle godine osvojili prvo mesto a ove zauzeli drugo. Redovno učestvuju i na promocijama zdrave hrane u „Kontinentalu” u Beogradu.

Lazići kažu da su zadovoljni postignutim, ali planiraju još nešto – da renoviraju i ožive staru deda-Ilijinu kuću, opreme je autentičnim starinskim nameštajem i slamaricama uz nešto modernog luksuza i komfora. Uvereni su da će se to dopasti i njihovim starim i novim gostima.