Курти жели као Туђман да Срби нестану с КиМ

Косовска Митровица – Оклопни транспортери, до зуба наоружани специјалци Приштине с дугим цевима, претреси, хапшења, киднаповања, пребијања цокулама, пендрецима, кундацима, упади у институције Републике Србије, али и болницу и куће грађана, зујање дронова, „патролирање” џиповима и квадовима до последње тачке на административним прелазима на северу – све то је само део специјалног рата који власт Албина Куртија спроводи не би ли остварила свој план о етничком чишћењу Срба с Космета. Када се томе додају несташице лекова и хране изазване забраном уласка робе српског порекла, јасно је зашто је данас српски народ изложен најгорем насиљу у последње две деценије.

Док је око 50.000 људи у Косовској Митровици, Звечану, Лепосавићу и Зубином Потоку под правом опсадом, што због претње дугим цевима и хапшењима, што због опасности од хуманитарне катастрофе, претходних дана први пут је објављен податак да се за две године, након почетка Куртијевог мандата, с КиМ иселило 11 одсто Срба, на шта су упозорили председник Србије Александар Вучић и други представници Београда. А последице трагедије у Бањској, и убиства Стефана Недељковића, Бојана Мијаиловића и Игора Миленковића, још је немогуће потпуно сагледати. Уместо озбиљнијих назнака да ће терор Приштине бити зауздан, с многих адреса на Западу кривица се сваљује на српски народ и Београд.

Претреси специјалаца косовске полиције још трају у Бањској, а кључни прелаз, Јариње, и даље је потпуно затворен за улазак из правца централне Србије, што многи на северу КиМ тумаче као поруку да је отворен пут за оне који би да се склоне, да сачувају живу главу, али не и да се касније врате. По моделу који је 1995. применила Хрватска и Фрањо Туђман, очигледно један од нових узора Куртија. Ако представници најутицајнијих држава на КиМ не реагују, опасност од егзодуса у коме би Срби у колонама били протерани у централну Србију све је извеснија. На то је указао и председник Вучић, рекавши да „ако међународна заједница буде дозволила терор Срба, људи ће кренути да пакују ствари на камионе, тракторе и аутобусе”.

Бојазан да ће број исељених бити већи од 11 одсто потврђује и чињеница да се на појединим местима нису иселиле читаве породице, већ поједини чланови, који би тек могли да повуку и остале најближе. Житељи Космета памте да је спорадичних одлазака било и раније, али је од доласка Куртија на власт у Приштини статистика неупоредиво погоршана. Све је кренуло по злу када су Куртијеве наоружане формације почеле с пресретањем и пребијањем људи на магистралним и локалним путевима, уз хапшења која фактички личе на отмице. А кад су почетком новембра прошле године, услед масовног терора и насиља, Срби са севера Космета напустили приштинске институције на локалном и централном нивоу, почела је хајка на све српско што се креће. Уследиле су блокаде путева ка Јарињу и Брњаку, а исти дан када су Срби по наговору Београда, уз гаранције највећих западних сила да неће бити одмазде и хапшења због протеста и барикада, „попустили” и уклонили камионе и тешку механизацију, кренуо је „лов”.

Куртију је допуштено да погази све што је Квинта тада обећала, баш као што је то учинио у случају Бриселског споразума. Ни те прошлогодишње гаранције нико од оних који су их дали више не помиње. Нарочито су из свих изјава представника дела међународне заједнице „потиснуте”, након догађаја у Бањској. Заборављено је да су после датих гаранција, крајем прошле године, хапшења не само настављена већ су се моментално специјалне јединице „косовске полиције” стационирале на магистрали, у делу општине Звечан, на ободу албанског села Бистрица, где су и данас. Ојачали су бедемима војно-полицијски пункт, тачније базу, а Срби који се послом или због болести упуте ка Косовској Митровици из правца Лепосавића до данас страхују да ли ће бити киднаповани или у најмању руку да ли ће им бити писана казна, искључиво на албанском језику.

Заустављају се на Бистричком мосту, и возила санитета, а посебно брине чињеница да се многи Срби из планинских крајева не јављају ни лекарима у Дому здравља у Лепосавићу у страху да би их негде на планинском путу могао да сачека Росу, који даноноћно шпарта, искаче из жбуња и грања. „Отишли су бројни бивши полицајци који су напустили приштинске институције, млади људи, момци који су радили у цивилној заштити. Иако су били интегрисани, по Бриселском споразуму и цивилна заштита је регуларна организација, многи момци су морали да се склоне. Постоје некакви спискови, које Курти стално проширује. Ово је класичан лов на Србе, било да се нађу на путу, на послу, на прелазу, било да су у свом атару, на мети су албанске полиције. Ови није живот”, каже за „Политику” средовечни Србин, који са супругом и двоје деце живи на северу, док су му родитељи у једном од села где на имању држе стоку и где су му гробови предака.

Ова породица једна је од оних који не желе да се иселе. Многи Срби решени су да не напусте своја огњишта и да сачувају српско име на Космету упркос тешким недаћама. „Одавде не идем, нека ме хапсе”, поручује домаћин, сведочећи да је дошло време када је Куртију довољан разлог за хапшење чак и када у нечијој кући пронађу кухињски нож. Као и многи други, не жели да говори под именом и презименом и каже да ће „тек тада да буде на мети специјалаца и агената ШИК-а” који крстаре севером у цивилним аутима и „несметано седе у градским локалима”.

И госпођа с којом смо разговарали, којој су најближи у Косовској Митровици, каже да познаје целе породице које су у страху напустиле овај град. „Отишао је човек који је био запослен у косовској полицији. За њим су отишли жене и малолетна деца. Како и не би кад до зуба наоружани полицајци упадају, ломе све пред собом, а свима је пред очима хапшење Милуна Миленковића Лунета, којег су усред дана, када је највећа гужва у граду, скоро до смрти пребили”, сведочи видно узнемирена Митровчанка, која каже „да ништа нема у централној Србији” и да се „боји да не завршимо у неком од колективних центара”.

Додатна потврда да је живот на северу Космета заустављен јесте и чињеница да су с првим мраком улице све више пусте и ретки се одлучују да изађу из својих домова. Када се чује звук полицијских сирена, већина грађана прво поставља питање – „Кога ли ће сад да хапсе?” Таква слика потврђује јасне намере Приштине, да изврши не само физичку већ и психолошку присилу и претњу не би ли живот на Космету за Србе учинила што мање могућим. Митровчанка с којом смо разговарали каже да једна од најгорих порука које се ових дана проносе јесте да би могли да прођу као Срби у Книну. Да је створена „депресивна атмосфера”, за „Политику” каже и др Соња Грбић, начелник Психијатријске болнице у Клиничко-болничком центру Косовска Митровица и судски вештак.

„Људи су уплашени јер није вам пријатно да даноноћно гледате дуге цеви, оклопне транспортере, да слушате о хапшењима, некаквим списковима Приштине, о претресима. Била сам дежурна то јутро када је Росу упао у вешерницу болнице. Наше одељење гледа на део болничког дворишта где су то јутро упали блиндираним возилима, наоружани до зуба, што је довело до јаког узнемирења пацијената. Морали смо да их склањамо с прозора, али и да им дајемо додатну терапију. Да су се најавили, отворили би им врата, не би обијали ни врата вешернице, а ни котларницу. Свих ових година радимо под тензијом, али се стање закомпликовало уназад годину дана”, каже за „Политику” Грбићева, која наглашава да се „на одељењу не бележи пораст новопридошлих пацијената”, као и да се „стандардно јављају пацијенти који су већ под прописаном терапијом”.

Напомиње да су залихе лекова и на овом одељењу сведене на минимум будући да је Приштина одлуку о забрани уласка српске робе и лекова донела још 14. јуна. „Пацијенти ће нам остати без неопходних лекова. Родитељи, родбина купују лекове у Рашки, али ових дана када су оба прелаза била затворена за улазак из правца централне Србије, тешком муком смо се довијали да пацијенте не оставимо без терапије. Наша болничка апотека је на залихама за два-три дана, а не смем ни да мислим шта може да се догоди на нашем одељењу”, закључује др Грбић.

И прекопавање путева као средство притиска

Да би додатно отежала живот Србима на северу Космета, Приштина је почела да прибегава и прекопавању путева, тако читава села одсеца од остатка света. То се десило пре два дана и у селу Ћирковце, где је макадамски пут уништен на два места, због чега житељи овог и околних места, Бановиће и Исево, не могу аутомобилима да дођу до својих кућа. Према извештајима портала „Косово онлајн”, макадам је у пратњи једног џипа косовске полиције прекопао багер. У селу Ћирковиће су претежно старија домаћинства, а највише житеља броји село Исево. Мештани овог села, али и оближњих Бановиће и Исево, сада морају да круже преко Доњег Јариња како би дошли до својих кућа и имања, а који је дужи за неке и више од 15 километара. Такође, они морају прећи административни прелаз Јариње ка Косову, који је затворен, па је тако још један део становника остао заробљен с једне стране.