Туризам у складу с природом

Док шеснаестоспратни крузери плове Карибима, на отвореном мору најчешће користе мазут. Нове скијашке стазе захтевају нову сечу дрвећа. Због прекомерне посете туриста многе плаже се затварају како би се опоравили корални гребени. Могу ли туризам и екологија руку под руку или ће свако парче раја, под најездом туриста, постати пакао?

Док Кјото, Венеција, Амстердам… уводе разна ограничења за посетиоце, национални паркови, паркови природе и резервати решење налазе у еко-туризму. О каквој врсти туризма је реч најбоље ћемо разумети када погледамо фото-робот еко-туристе – он се не излежава поред хотелског базена, нити је део групе која ужурбано разгледа градске знаменитости, већ брине о природи и разуме локално становништво.

Како за „Политику” објашњава др Владимир Стојановић, шеф Катедре за геоекологију на Природно-математичком факултету у Новом Саду, еко-туристи су у потрази за новим сазнањима и искуствима у природи, а највише их долази из најразвијенијих држава Северне Америке, Европе и Аустралије. Најпознатије еко-дестинације су у Латинској Америци, попут горњих спратова тропских шума у Костарики, станишта корњача на обали Тихог океана у Мексику, национални паркови Африке, Велики корални гребен у Аустралији, Антарктик…

Где је Србија на еколошко-туристичкој мапи?

– Није непознато да се Србија суочава са проблемима у животној средини и да већ дуго води битку са загађивањем и деградацијом, чак и у својим националним парковима. Управо они би требало да буду наше најважније еко-дестинације. Неки то и јесу, а постоје и бројни примери резервата који су постигли значајан успех у развоју туризма. Готово да су свима познати „Засавица”, „Увац” и „Горње Подунавље” – напомиње др Стојановић

Како додаје, неки од доживљаја који се пружају посетиоцима у тим резерватима потпуно су сагласни са активностима у еко-туризму. Ту је и инфраструктура која помаже развој ових еко-дестинација: видиковци, осматрачнице за посматрање птица, катамарани и друга пловила, а најзад су ту и табле за информисање и интерпретацију.

– Такође, ту је и један од последњих проглашених Унеско резервата биосфере у овом нашем делу Европе „Мура-Драва-Дунав”. То је речни коридор који делимо са Аустријом, Словенијом, Мађарском и Хрватском, а наш део тог резервата захвата тзв. Бачко Подунавље, од Бачког Брега до Бачке Паланке. То низијско пространство поред реке садржи станишта бројних заштићених врста биљака и животиња, док се у залеђини налазе села са аутентичним фолклорним наслеђем – објашњава наш саговорник које су то домаће еко-дестинације.

Међутим, еко-туризам у нашој земљи и даље је у сенци бањског, сеоског туризма, организација разних манифестација, а захвалност за свој развој дугује подстицајима који су долазили пре свега из локалних средина. У свету је прича нешто другачија, свој замах еко-туризам је доживео још у деведесетим годинама 20. века.

– Тада је човечанство с посебном пажњом посматрало глобалне учинке загађивања и деградације животне средине. У тој деценији је афирмисан и одрживи развој као важно оруђе у њеном очувању. Иако није типична еко-дестинација, и у Европи има уверљивих примера еко-туризма. У њима је заштита природе веома добро организована, туристи су еколошки едуковани, а услуге смештаја не загађују животну средину. Такође, у европским заштићеним подручјима могуће је наићи на одличне примере тумачења природних појава, процеса и заштите природе, што је неопходно за укупни доживљај еко-туриста. На пример, у Швајцарском националном парку, једином у овој средњоевропској држави, дуж једне туристичке стазе могуће је пружити поглед на пропланак чија је четинарска шума пострадала у пожару 1951. Од тада није спроведена ниједна мера рекултивације, па тај пропланак и даље изгледа опустошено. На оближњој табли пише да је то место на коме научници истражују како природа саму себе регенерише. Истраживања природе су неопходна и веома важна за све нас – истиче др Стојановић.

Он даје и рецепт за унапређење еко-туризма у Србији – у првом реду ефикаснија заштита животне средине и обезбеђење нових међународних статуса у заштити природе.

– Даље, еко означавање дестинација и услуга у еко-туризму је важно, попут оног који је развила ЕВРОПАРК федерација, која издаје сертификат „Европска повеља за одрживи туризам у заштићеним подручјима”. За сада у целој Србији тај статус носи једино Специјални резерват природе „Горње Подунавље”. Коначно, образовање је неопходно, а специјализованих кадрова у еко-туризму и заштити природе нема. Овај недостатак сигурно ће бити отклоњен чињеницом да је на Природно-математичком факултету у Новом Саду у току поступак акредитације мастер студија – Еко-туризам и заштита природе – истиче „Политикин” саговорник.