Неговање идеје поделе моћи

57. БИТЕФ

Статуа „Распевана младост”, два стадиона и њихов политички контекст, били су полазна тачка на коју смо гледали из садашњости, узнемирени оним што се догађа у Мађарској, са фокусом на пољу културе.

Управо тако: „Распевана младост” мађарска уметничка тројка, коју чине Јудит Берец, Бенце Ђерђ Палинкаш и Мате Сигети, назвала је своју представу, коју су овако најавили за „Политику” уочи гостовања на 57. Битефу. Своју представу представиће београдској публици вечерас и сутра увече (20 сати) у Битеф театру, а у продукцији Kуће савремен уметности „Трафо” из Будимпеште. Мађарски аутори на занимљив начин преиспитују изградњу националног стадиона (Пушкаш арена) у Мађарској. Овај стадион, посвећен нацији, изграђен је на месту ранијег стадиона који је био посвећен народу. На некадашњем улазу у стадион налазила се скулптура грчког вајара, дисидента Макриса Агамемнона. Названа „Распевана младост” она је преживела период када су многа уметничка дела, настала у доба социјализма, уклоњена из јавног простора, док стадион посвећен народу није.

– Направили смо колажни текст распоређен у девет ставова у којима фрагменти прошлости и садашњости добијају ново значење. Углавном смо се користили дословним преношењем изјава, ослањајући се на различите изворе. Селекција и редослед фрагмената оцртавају нашу критичку, политичку интерпретацију садашњости. Нисмо само користили јавне изјаве везане за културну политику, већ смо радили и са текстовима популарних песама који носе политичке поруке – каже Јудит Берец и додаје:

– Морали смо да филтрирамо огромну количину информација: сакупили смо мноштво материјала, примарних и секундарних извора и успоставили скуп „правила” на основу којих смо повезали различите текстове, речи песама и текстуалне фрагменте са двема епохама, са два режима која су градила стадионе и њиховом културном политиком. Користили смо директна средства пропаганде, као што су говори или кампање на билбордима, као и мање „очигледна” средства попут пионирских и поп песама.

Још један важан слој њиховог либрета, по речима Бенце Ђерђ Палинкаш, проистекао је из прича грчких избеглица које су стизале у Мађарску педесетих година.

– Њихови гласови представљају специфичнији наратив на који је утицала политичка агенда педесетих. И даље је присутно искуство осећаја да сте странац, чак и када је званична политика према придошлицама била позитивна. Ово може призвати у сећање и ксенофобичну владину политику и њену реакцију на долазак избеглица из Сирије, на пример, или нас натерати да се запитамо како је друштво условљено да реагује на одређене ситуације. Ми тврдимо да културна политика, поред  осталих, игра веома важну улогу у оваквој врсти условљавања – каже Палинкаш.

Оперета „Распевана младост”, чији либрето је састављен од изјава политичара у јавном простору и медијима, баш као и поменута скулптура, сведоче о последњих седамдесет година турбулентне мађарске историје и о томе колико су уметност и музика истовремено биле кључан фактор како промовисања идеологије владајућих структура, тако и побуне младих. Кад је реч о овој представи као метафори, Мате Сигети запажа:

– Скулптура је била сведок развоја режима совјетског типа и његових бројних верзија од неупитне диктатуре до система који је више допуштао. Сведочила је како се систем урушио као део глобалних тенденција и како су различите политичке партије покушавале да га замене, у већини случајева, нечим првенствено заснованим на демократским вредностима. Тај процес и даље траје, а његово садашње издање далеко је од онога што су кључне фигуре промене система замишљале пре две деценије: све је већа забринутост за одрживост демократских вредности у оквиру Система националне сарадње тренутног режима.

„Распевана младост” још увек стоји, каже наш саговорник, са осталим групама статуа насталим у истом стилу и периоду, док је цео градски пејзаж претрпео драстичне промене. Не можемо а да не повежемо контраст или контрадикцију између власти коју представља грандиозна и добро очувана зграда и већина друштва које се бори са неједнакошћу и пати од сиромаштва, додаје он.

О томе са којом енергијом и емоцијама актери представе „Распевана младост” долазе у Београд и на 57. Битеф, Јудит Берец вели:

– Са радозналошћу и захвалношћу. Надамо се да ћемо се повезати са публиком. Чињеница да је ово Битефово 57. издање је фантастична узимајући у обзир шта се све догодило у ових шест деценија. Почаствовани смо што учествујемо на овом фестивалу на којем су наступали многи инспиративни уметници. Посебно смо узбуђени због недавног преображаја селекторског тима, јер је овај начин рада – колективно, хоризонтално – веома важан за нас. Ми негујемо идеју поделе моћи.

Којим путем иде позоришна уметност у Мађарској? Које теме заокупљују пажњу тамошњих уметника, сазнајемо од Бенце Ђерђ Палинкаш:

– На ово питање тешко је одговорити укратко. Државни позоришни систем функционише, чак и после неких недавних резова у финансирању, влада жели да види одразе својих идеала и примењује неопходне мере. Садашње министарство подстиче пословне пројекте, али сцена једва да је спремна за то. Четири позоришта из Будимпеште која примају (део) средства од града су у несигурном положају, јер је градоначелник из опозиције, што последично значи да им је буџет мањи и нестабилнији. Упркос околностима, још увек су могући критички приступи и Кућа савремене уметности „Трафо”, која је продуцент „Распеване младости”, једно је од оваквих позоришта. Независна сцена је у режиму преживљавања због тога што ју је културна власт исцедила током последње деценије…

Позоришна сцена, како каже, обрађује разноврсне и лако сварљиве теме а класична дела чине већину. Међутим, постоје адаптације (класичних или савремених комада) које одражавају садашњост, а много савремених драма које су постављене и написане баве се друштвеним питањима и локалним проблемима. Позориште је препознато у образовању и важан је део ове области. Нема много дела која су директно политичка, мало је и оних која траже нове формате и оспоравају или хијерархију политичког света или улоге људи у њему, као и улогу публике, али у том балону, или боље речено, балончићима, постоје експериментална и иновативна критичка дела која углавном стварају млади уметници за веома мало пара.