Кад затвореници страхују од слободе

Страх од казне затвора често не делује довољно превентивно на учиниоце тешких кривичних дела, али они који су осуђени на више деценија затвора – имају страх од живота на слободи, речено је на недавном саветовању кривичара на Златибору, које организује Српско удружење за кривичноправну теорију и праксу.

Систем извршења кривичних санкција није увек усклађен са изменама Кривичног законика (КЗ), указали су стручњаци. Јавност је углавном репресивно оријентисана и највише пажње посвећује тешким злочинима и дуготрајним казнама затвора, док кривичари и пенолози указују на значај ресоцијализације и хуманог поступања према осуђеницима.

– Сврха извршења казне затвора је да осуђени, применом одговарајућих програма, усвоји друштвено прихватљиве вредности у циљу лакшег укључивања у услове живота на слободи, како убудуће не би чинио кривична дела – подсетила је др Александра Илић, ванредни професор Факултета безбедности Универзитета у Београду.

Међутим, казна доживотног затвора довела је у питање могућност да се оствари ресоцијализација. Она сама по себи негира могућност да се осуђеник једног дана врати у друштво, чак и ако би имао право да, после четврт века иза решетака, поднесе молбу за условни отпуст.

– Основно питање је да ли је постизање ресоцијализације реалан циљ у случајевима осуде на доживотну робију. Наше кривично законодавство је, уношењем казне доживотног затвора у систем кривичних санкција, изменама КЗ-а из 2019. године, направило корак ка удаљавању од концепта ресоцијализације када је реч о особама осуђеним на ту казну. Ипак, омогућавањем условног отпуста, у одређеним случајевима, даје се нека нада осуђеницима у доживотном затвору да ће можда ипак једног дана изаћи на слободу – каже др Александра Илић.

КЗ је, међутим, прописао да одређене категорије доживотних осуђеника не могу ни у ком случају имати право на условни отпуст. То су они који су осуђени за убиство детета или трудне жене, силовање детета и силовање са смртним исходом.

– Ови осуђеници немају наду да ће икада изаћи на слободу, па им ресоцијализација, као општи принцип извршења казне затвора, ништа не значи јер је она неостварива. Такво решење је једном делу јавности изгледало као оправдана и праведна казна за нека тешка кривична дела, па је очигледно да је законодавцу у време усвајања измена КЗ-а било стало да врло брзо удовољи тежњама тог дела јавности не улазећи у питање оправданости ове казне и замене постојећег решења, односно казне затвора у трајању од 30 до 40 година – наводи др Илић.

С друге стране, како је нагласила, очекивало би се да паралелно са изменама КЗ-а уследе и одговарајуће измене извршног кривичног законодавства, посебно ако се има у виду да су у исто време усвојене и једине досадашње измене и допуне Закона о извршењу кривичних санкција (ЗИКС).

– Требало је искористити прилику и унети у ЗИКС одговарајуће одредбе о извршењу казне доживотног затвора. Сада и даље постојећа правила извршења санкције затвора произлазе из претпоставке њене временске ограничености, с обзиром на то да је у време ступања на снагу ЗИКС-а, 2014. године, КЗ предвиђао казну затвора у максималном трајању од 30 до 40 година – каже наша саговорница.

У пракси се јављају проблеми због тога што није одређено како сврху изрицања и извршење санкција прилагодити казни доживотног затвора.

– Поставља се такође и питање да ли је циљ ресоцијализације могуће остварити и у случају особа које су осуђене на казну затвора од 30 до 40 година. У појединим случајевима, због година осуђеника у моменту ступања на издржавање тако дуге казне затвора, јасно да о ресоцијализацији нема говора јер је готово извесно да крај казне неће дочекати, осим ако буде пуштен раније на основу условног отпуста. Реч је о веома тешким кривичним делима која су основ за изрицање и извршење тако дугог затвора, што само по себи значи да ће пут ка ресоцијализацији ићи отежано – објашњава др Илић.

Код ових осуђеника не постоји мотивација за учешће у спровођењу индивидуалних програма, а присутни су и многобројни психички проблеми, међу којима се посебно истиче „призонизам” као стање које подразумева слабљење вере у будућност и одсуство моралне снаге, па настаје страх од живота на слободи који се више не жели.

Притом ЗИКС није усклађен са КЗ-ом, јер чак и не познаје извршење казне доживотног затвора. Ова санкција се уопште не помиње у кључним одредбама тог закона. Поред свих осталих казни и детаља о њиховом спровођењу, ЗИКС не уређује спровођење санкције доживотног затвора и начин поступања са овим осуђеницима.

Када је реч осталим осуђеницима, којима су казне временски ограничене, стручњаци постављају питање да ли њихово „поправљање” мора бити обавезан циљ извршења казне затвора.

– Сваки осуђеник је слободан да бира да ли ће ићи путем ресоцијализације. Чак иако изабере да то жели неизвесно је да ли ће се, и поред најбоље воље свих актера овог процеса, тај циљ и остварити. Постоје непоправљиви учиниоци, али и они који су увек били социјализовани – јер су дело учинили из нехата или у прекорачењу нужне одбране. Постоје и осуђеници који одбијају третман, али су иначе дисциплиновани и на раду беспрекорни – каже др Александра Илић.