Kad zatvorenici strahuju od slobode

Strah od kazne zatvora često ne deluje dovoljno preventivno na učinioce teških krivičnih dela, ali oni koji su osuđeni na više decenija zatvora – imaju strah od života na slobodi, rečeno je na nedavnom savetovanju krivičara na Zlatiboru, koje organizuje Srpsko udruženje za krivičnopravnu teoriju i praksu.

Sistem izvršenja krivičnih sankcija nije uvek usklađen sa izmenama Krivičnog zakonika (KZ), ukazali su stručnjaci. Javnost je uglavnom represivno orijentisana i najviše pažnje posvećuje teškim zločinima i dugotrajnim kaznama zatvora, dok krivičari i penolozi ukazuju na značaj resocijalizacije i humanog postupanja prema osuđenicima.

– Svrha izvršenja kazne zatvora je da osuđeni, primenom odgovarajućih programa, usvoji društveno prihvatljive vrednosti u cilju lakšeg uključivanja u uslove života na slobodi, kako ubuduće ne bi činio krivična dela – podsetila je dr Aleksandra Ilić, vanredni profesor Fakulteta bezbednosti Univerziteta u Beogradu.

Međutim, kazna doživotnog zatvora dovela je u pitanje mogućnost da se ostvari resocijalizacija. Ona sama po sebi negira mogućnost da se osuđenik jednog dana vrati u društvo, čak i ako bi imao pravo da, posle četvrt veka iza rešetaka, podnese molbu za uslovni otpust.

– Osnovno pitanje je da li je postizanje resocijalizacije realan cilj u slučajevima osude na doživotnu robiju. Naše krivično zakonodavstvo je, unošenjem kazne doživotnog zatvora u sistem krivičnih sankcija, izmenama KZ-a iz 2019. godine, napravilo korak ka udaljavanju od koncepta resocijalizacije kada je reč o osobama osuđenim na tu kaznu. Ipak, omogućavanjem uslovnog otpusta, u određenim slučajevima, daje se neka nada osuđenicima u doživotnom zatvoru da će možda ipak jednog dana izaći na slobodu – kaže dr Aleksandra Ilić.

KZ je, međutim, propisao da određene kategorije doživotnih osuđenika ne mogu ni u kom slučaju imati pravo na uslovni otpust. To su oni koji su osuđeni za ubistvo deteta ili trudne žene, silovanje deteta i silovanje sa smrtnim ishodom.

– Ovi osuđenici nemaju nadu da će ikada izaći na slobodu, pa im resocijalizacija, kao opšti princip izvršenja kazne zatvora, ništa ne znači jer je ona neostvariva. Takvo rešenje je jednom delu javnosti izgledalo kao opravdana i pravedna kazna za neka teška krivična dela, pa je očigledno da je zakonodavcu u vreme usvajanja izmena KZ-a bilo stalo da vrlo brzo udovolji težnjama tog dela javnosti ne ulazeći u pitanje opravdanosti ove kazne i zamene postojećeg rešenja, odnosno kazne zatvora u trajanju od 30 do 40 godina – navodi dr Ilić.

S druge strane, kako je naglasila, očekivalo bi se da paralelno sa izmenama KZ-a uslede i odgovarajuće izmene izvršnog krivičnog zakonodavstva, posebno ako se ima u vidu da su u isto vreme usvojene i jedine dosadašnje izmene i dopune Zakona o izvršenju krivičnih sankcija (ZIKS).

– Trebalo je iskoristiti priliku i uneti u ZIKS odgovarajuće odredbe o izvršenju kazne doživotnog zatvora. Sada i dalje postojeća pravila izvršenja sankcije zatvora proizlaze iz pretpostavke njene vremenske ograničenosti, s obzirom na to da je u vreme stupanja na snagu ZIKS-a, 2014. godine, KZ predviđao kaznu zatvora u maksimalnom trajanju od 30 do 40 godina – kaže naša sagovornica.

U praksi se javljaju problemi zbog toga što nije određeno kako svrhu izricanja i izvršenje sankcija prilagoditi kazni doživotnog zatvora.

– Postavlja se takođe i pitanje da li je cilj resocijalizacije moguće ostvariti i u slučaju osoba koje su osuđene na kaznu zatvora od 30 do 40 godina. U pojedinim slučajevima, zbog godina osuđenika u momentu stupanja na izdržavanje tako duge kazne zatvora, jasno da o resocijalizaciji nema govora jer je gotovo izvesno da kraj kazne neće dočekati, osim ako bude pušten ranije na osnovu uslovnog otpusta. Reč je o veoma teškim krivičnim delima koja su osnov za izricanje i izvršenje tako dugog zatvora, što samo po sebi znači da će put ka resocijalizaciji ići otežano – objašnjava dr Ilić.

Kod ovih osuđenika ne postoji motivacija za učešće u sprovođenju individualnih programa, a prisutni su i mnogobrojni psihički problemi, među kojima se posebno ističe „prizonizam” kao stanje koje podrazumeva slabljenje vere u budućnost i odsustvo moralne snage, pa nastaje strah od života na slobodi koji se više ne želi.

Pritom ZIKS nije usklađen sa KZ-om, jer čak i ne poznaje izvršenje kazne doživotnog zatvora. Ova sankcija se uopšte ne pominje u ključnim odredbama tog zakona. Pored svih ostalih kazni i detalja o njihovom sprovođenju, ZIKS ne uređuje sprovođenje sankcije doživotnog zatvora i način postupanja sa ovim osuđenicima.

Kada je reč ostalim osuđenicima, kojima su kazne vremenski ograničene, stručnjaci postavljaju pitanje da li njihovo „popravljanje” mora biti obavezan cilj izvršenja kazne zatvora.

– Svaki osuđenik je slobodan da bira da li će ići putem resocijalizacije. Čak iako izabere da to želi neizvesno je da li će se, i pored najbolje volje svih aktera ovog procesa, taj cilj i ostvariti. Postoje nepopravljivi učinioci, ali i oni koji su uvek bili socijalizovani – jer su delo učinili iz nehata ili u prekoračenju nužne odbrane. Postoje i osuđenici koji odbijaju tretman, ali su inače disciplinovani i na radu besprekorni – kaže dr Aleksandra Ilić.