Дупла игра Запада

Политичка брига и заштита коју Запад посвећује косовским Албанцима одлучује о судбини српске нације, а не о националној мањини. Српска државна и национална свест мора да има у виду да се већински политички табор Запада супротставља српским државним правима и истинама, и при том ради на „решавању албанског питања”. Ово што се догађа данас на КиМ има корен у даљој и ближој прошлости. Узмимо 1989. годину и политичко понашање Запада. Албанци нису били задовољни променом устава из 1974. године; кренули су у бојкот српских институција, али живот је функционисао (албанске странке нису забрањене, привредна активност, медији такође, итд). Србија је покушавала да успостави дијалог, Албанци су одбијали. Умешао се Запад тако што је охрабривао албанско удаљавање од Срба разним средствима.

Почело је ово змијско клупко да се одмотава одмах по разбијању СФРЈ. Немачки министар спoљних послова Клаус Кинкел захтева 1992. године да Косово добије специјални аутономни статус. Нешто слично је тражио и француски шеф дипломатије Ролан Дима. Почетком 1993. године, на преговорима о рату у БиХ у Женеви, преговарачи Венс и Овен позивају Добрицу Ћосића на вечеру и разговор искључиво о Косову. Откуда та тема? Они испитују његово мишљење и завршавају разговор да треба ћутати о КиМ у наредних пет година. Најопасније упозорење стигло је из Америке. Бил Клинтон је упутио писмо Слободану Милошевићу, 3. марта 1993. године, у коме пише: „У случају сукоба на Косову који би био изазван са српске стране, САД ће бити спремне да пошаљу војне снаге на Косово и у Србију.” Група америчких конгресмена са Елиотом Ингелом на челу, боравила је на Kосову 13. априла 1993. године и обећала лидерима албанских партија помоћ САД у остваривању циљева „републике Косова”.

Када су у пролеће 1998. године, наоружане илегалне групе УЧК почеле да отимају српске цивиле (старце, децу, запослене раднике) у Метохији, у селима око Дечана, Призрена, Ораховца и одводе у смрт, Запад је ћутке посматрао и смишљао своје планове. Штавише, бранили су легалним српским органима реда да интервенишу! А када су видели да Србија својим легалним акцијама зауставља терор над својим грађанима, Запад се досетио да „зарад мира” пошаље своје верифакторе за надгледање и контролу мира. Заправо, то су били скривени помагачи (локатори) албанског сепаратизма. То је била, другим речима, припрема за 24. март 1999. године; за војну агресију 19 држава НАТО-а. Када су наишли на снажан српски отпор, Запад је пристао на Резолуцију 1244 која штити међународни статус СР Југославије и њен територијални интегритет. Ипак, учинак Запада је у томе што је био покровитељ протераних 300 хиљада Срба са КиМ. Подла игра Запада се наставила. Албанци на Косову и Метохији противуставно су прогласили независност 17. фебруара 2008. године, а неке државе, претежно из Европске уније и САД признале су српску покрајину као независну државу, без основа у међународном праву. Створено је једно анемично стање са далекосежним последицама.

Дупла игра Запада се наставља: потпише се Бриселски споразум и косовска страна неће да поштује оно што је потписала. И десет година Запад прелази преко оваквог понашања при чему критику уравнотежава, усмерава на „обе стране”!

Тако и ови последњи догађаји, са изборима од три посто изашлих (Албанаца) које Запад признаје! Допушта да косовска полиција вршља по северу уместо Кфора и Еулекса. Срби се прогањају и хапсе са мутним разлозима, албански напади на Србе, чак и оружани, не санкционишу се од стране косовских власти.

Србија се данас као и јуче налази пред огромним националним, државним и политичким питањима: шта може или шта мора да чини Србија у новим историјским околностима створеним после 1999. и 2008. године.

На првом месту, Срби у борби за своју правну, националну и политичку истину морају да прихвате улогу Давида против Голијата. Заправо, морају да буду свесни да се Запад бори против српских државних интереса „политиком која је изван оквира међународног права и политиком без морала”. План је да се заокружи „албанско питање”. То је њихов геополитички циљ. Како иначе објаснити помагање у прошлости албанских оружаних борби против легалних органа државне власти, њихових злочина. Како разумети отворено подржавање свих косовскоалбанских захтева у континуитету од 1990 године? Како тумачити амнестирање албанских злочина у СР Македонији и њихово убрзано укључивање у легалне органе власти? А погинули албански борци са Косова, у сувереној држави Македонији славе се у присуству косовске власти. Дакле, чињенице боду очи: западна инвазија на Косово и Метохију и Србију траје готово три деценије; она је наставак некадашње аустријске, Мусолинијеве и Хитлерове инструментализације српске покрајине. Суштина западне политике на овом делу Европе јесте интеграција Албанаца и дезинтеграција Срба. Ко то не види, нема политичке очи.

 Иза нас и пред нама Србима је историјска борба за политичке вредности државне целине, правде, истине, националног достојанства. Вредности дају смисао животу. Другу подршку Србија треба да тражи у оним државама које држе до међународног права. Срби немају друге ослонце. А са ова два може се дуго, дуго издржати.

Научни саветник