Dupla igra Zapada

Politička briga i zaštita koju Zapad posvećuje kosovskim Albancima odlučuje o sudbini srpske nacije, a ne o nacionalnoj manjini. Srpska državna i nacionalna svest mora da ima u vidu da se većinski politički tabor Zapada suprotstavlja srpskim državnim pravima i istinama, i pri tom radi na „rešavanju albanskog pitanja”. Ovo što se događa danas na KiM ima koren u daljoj i bližoj prošlosti. Uzmimo 1989. godinu i političko ponašanje Zapada. Albanci nisu bili zadovoljni promenom ustava iz 1974. godine; krenuli su u bojkot srpskih institucija, ali život je funkcionisao (albanske stranke nisu zabranjene, privredna aktivnost, mediji takođe, itd). Srbija je pokušavala da uspostavi dijalog, Albanci su odbijali. Umešao se Zapad tako što je ohrabrivao albansko udaljavanje od Srba raznim sredstvima.

Počelo je ovo zmijsko klupko da se odmotava odmah po razbijanju SFRJ. Nemački ministar spoljnih poslova Klaus Kinkel zahteva 1992. godine da Kosovo dobije specijalni autonomni status. Nešto slično je tražio i francuski šef diplomatije Rolan Dima. Početkom 1993. godine, na pregovorima o ratu u BiH u Ženevi, pregovarači Vens i Oven pozivaju Dobricu Ćosića na večeru i razgovor isključivo o Kosovu. Otkuda ta tema? Oni ispituju njegovo mišljenje i završavaju razgovor da treba ćutati o KiM u narednih pet godina. Najopasnije upozorenje stiglo je iz Amerike. Bil Klinton je uputio pismo Slobodanu Miloševiću, 3. marta 1993. godine, u kome piše: „U slučaju sukoba na Kosovu koji bi bio izazvan sa srpske strane, SAD će biti spremne da pošalju vojne snage na Kosovo i u Srbiju.” Grupa američkih kongresmena sa Eliotom Ingelom na čelu, boravila je na Kosovu 13. aprila 1993. godine i obećala liderima albanskih partija pomoć SAD u ostvarivanju ciljeva „republike Kosova”.

Kada su u proleće 1998. godine, naoružane ilegalne grupe UČK počele da otimaju srpske civile (starce, decu, zaposlene radnike) u Metohiji, u selima oko Dečana, Prizrena, Orahovca i odvode u smrt, Zapad je ćutke posmatrao i smišljao svoje planove. Štaviše, branili su legalnim srpskim organima reda da intervenišu! A kada su videli da Srbija svojim legalnim akcijama zaustavlja teror nad svojim građanima, Zapad se dosetio da „zarad mira” pošalje svoje verifaktore za nadgledanje i kontrolu mira. Zapravo, to su bili skriveni pomagači (lokatori) albanskog separatizma. To je bila, drugim rečima, priprema za 24. mart 1999. godine; za vojnu agresiju 19 država NATO-a. Kada su naišli na snažan srpski otpor, Zapad je pristao na Rezoluciju 1244 koja štiti međunarodni status SR Jugoslavije i njen teritorijalni integritet. Ipak, učinak Zapada je u tome što je bio pokrovitelj proteranih 300 hiljada Srba sa KiM. Podla igra Zapada se nastavila. Albanci na Kosovu i Metohiji protivustavno su proglasili nezavisnost 17. februara 2008. godine, a neke države, pretežno iz Evropske unije i SAD priznale su srpsku pokrajinu kao nezavisnu državu, bez osnova u međunarodnom pravu. Stvoreno je jedno anemično stanje sa dalekosežnim posledicama.

Dupla igra Zapada se nastavlja: potpiše se Briselski sporazum i kosovska strana neće da poštuje ono što je potpisala. I deset godina Zapad prelazi preko ovakvog ponašanja pri čemu kritiku uravnotežava, usmerava na „obe strane”!

Tako i ovi poslednji događaji, sa izborima od tri posto izašlih (Albanaca) koje Zapad priznaje! Dopušta da kosovska policija vršlja po severu umesto Kfora i Euleksa. Srbi se proganjaju i hapse sa mutnim razlozima, albanski napadi na Srbe, čak i oružani, ne sankcionišu se od strane kosovskih vlasti.

Srbija se danas kao i juče nalazi pred ogromnim nacionalnim, državnim i političkim pitanjima: šta može ili šta mora da čini Srbija u novim istorijskim okolnostima stvorenim posle 1999. i 2008. godine.

Na prvom mestu, Srbi u borbi za svoju pravnu, nacionalnu i političku istinu moraju da prihvate ulogu Davida protiv Golijata. Zapravo, moraju da budu svesni da se Zapad bori protiv srpskih državnih interesa „politikom koja je izvan okvira međunarodnog prava i politikom bez morala”. Plan je da se zaokruži „albansko pitanje”. To je njihov geopolitički cilj. Kako inače objasniti pomaganje u prošlosti albanskih oružanih borbi protiv legalnih organa državne vlasti, njihovih zločina. Kako razumeti otvoreno podržavanje svih kosovskoalbanskih zahteva u kontinuitetu od 1990 godine? Kako tumačiti amnestiranje albanskih zločina u SR Makedoniji i njihovo ubrzano uključivanje u legalne organe vlasti? A poginuli albanski borci sa Kosova, u suverenoj državi Makedoniji slave se u prisustvu kosovske vlasti. Dakle, činjenice bodu oči: zapadna invazija na Kosovo i Metohiju i Srbiju traje gotovo tri decenije; ona je nastavak nekadašnje austrijske, Musolinijeve i Hitlerove instrumentalizacije srpske pokrajine. Suština zapadne politike na ovom delu Evrope jeste integracija Albanaca i dezintegracija Srba. Ko to ne vidi, nema političke oči.

 Iza nas i pred nama Srbima je istorijska borba za političke vrednosti državne celine, pravde, istine, nacionalnog dostojanstva. Vrednosti daju smisao životu. Drugu podršku Srbija treba da traži u onim državama koje drže do međunarodnog prava. Srbi nemaju druge oslonce. A sa ova dva može se dugo, dugo izdržati.

Naučni savetnik