Неолиберална социјална одговорност

Хоће ли Влада Србије уместо прокламоване „социјално одговорне” ускоро почети да води „неолибералну” економску политику? Може ли се догодити да управо економске теме буду узрок сукоба у владајућој коалицији или да, ненадано, уместо државотворних питања, постану главни адут опозиције у борби против власти. Коначно, да ли је позивање на социјалну правду, летос, био само изговор за формирање нове владе или ће то постати њена трајна оријентација?

Поједини потези српске владе, али и све озбиљнија финансијска криза у свету, учинили су да ова питања поново постану актуелна. Тако је премијер Мирко Цветковић на недавно одржаном радном ручку са америчким привредницима поновио да ће влада од 1. јануара вероватно почети да једнострано примењује ССП, односно да ће снизити царине на увоз робе из ЕУ. Та мера, коју су пре њега већ предложили и поједини министри (нарочито из Г17 плус) наишла је на различите реакције економиста. Многи, наиме, сматрају да ће једнострана примена споразума довести у неповољан положај наше привреднике, посебно извознике, прехрамбену индустрију и пољопривредне произвођаче. Они се питају има ли смисла уводити овакву меру у тренутку када нам је привреда у великим тешкоћама, увоз много већи од извоза, сточни фонд десеткован, пољопривредници у губицима…

Томе треба додати и предлог гувернера Народне банке Србије, али и неких министара, да би Србија требало да поново склопи аранжман са ММФ, који је уследио у време посете делегације овог фонда нашој земљи. Занимљиво је да су, на крају те посете представници ММФ-а истакли да би Србија 2009. године требало да има рестриктиван буџет и да смањи јавну потрошњу, што се, сматрају поједини економисти, баш не уклапа у причу о социјалној одговорности и правди. Осим тога, са разних страна могу се чути и најаве да ће следеће године доћи до отпуштања већег броја „непрофитних радника” из јавног сектора, да нам треба хитна „реформа школства” да је потребно „коначно скресати буџет”, али и да ће се економски успех владе мерити искључиво тиме колико ће страних инвеститора успети да доведе у Србију.

Све је то неке економисте навело на закључак да нас уместо социјално одговорне у наредном периоду чека (нео)либерална економска политика која ће, уз либерализацију увоза, у први план ставити интересе крупног капитала, односно домаћих и страних инвеститора, док ће интерес „обичног човека” бити у другом плану. Они сматрају да, осим што може изазвати озбиљне социјалне последице, таква политика носи и значајне ризике, посебно кад се има у виду криза на светском финансијском тржишту и чињеница да се, због ње и многе земље чије се уређење годинама заснива на либералној економији све чешће одлучују на државни интервенционизам. Има, наравно и супротних мишљења – да ће таква политика довести до оздрављења привреде, подизања стандарда и отварања нових радних места, као и да је најтежи период транзиције већ прошао. Коначно, ту су и мишљења да ће влада, на крају „уважити реалности”, односно да ће зарад социјалног (можда и коалиционог) мира чинити различите уступке и одступања.

Штагод да буде чини се да би управо социјалне и економске теме могле одредити судбину садашње владајуће коалиције.

Новинар