Газа и циклус освете

Први пут после више од седам деценија конфликта са Палестинцима Израел је прогласио ратно стање. Први пут од 1948. јеврејска држава има толико жртава. Први пут од рата са Египтом 1973. Израел је био тако затечен и неспреман и први пут је мобилисао толики број резервиста – 360.000. Први пут се, после година ракетирања Израела из појаса Газе, палестинска милитантна исламистичка група Хамас одлучила да упоредо са ракетним баражима упадне у Израел преко копна и масакрира житеље кибуца. Први пут после деценија израелске снаге су ангажоване у уличним борбама за контролу места на југу земље.

Много тога Израелцима се дешава први пут од како су припадници Хамаса, који од 2007. управља појасом Газе, својом операцијом шокирали Израел у дану када је био опуштен шабатом и прославом једног верског празника. Израел је сада у рату – у коме Палестинци живе деценијама. Оргије Хамасовог необузданог насиља морале су да се очекују. Кад тад, али ретко је ко помислио да ће милитанти бити тако креативни и да ће свој план диверзије чувати у тајности.

Потпуно затекнут догађајима, израелски премијер Бенјамин Нетанјаху није имао избор него да најави узвратни одговор „какав није виђен” у досадашњих пет ратова за Газу. Израелска армија, која је била ангажована да Јеврејима са Западне обале омогући да преузму палестинске изворе воде, реаговала је закаснело али силовито. Повређени понос смањује се бројем палестинских жртава, махом цивила.

Појас је мета сталних напада из ваздуха и убрзо је био потпуно блокиран за дотур хране, струје и горива неопходних за живот 2,3 милиона становника једне од најгушће насељених области света, истовремено и једне од најсиромашнијих. Палестинци покушавају да побегну, али немају где.

Остаје отворено питање да ли ће Израел кренути у копнену офанзиву са циљем да окупира појас коме је 2005. предао аутономију и, тврди се, допринео успону Хамаса као ривалске организације палестинском Фатаху који управља Западном обалом. Била би то ризична операција која би увећала ионако драматичан број израелских жртава.

Када прође стање шока, када се сада збијена нација врати у реалност озбиљне унутрашње политичке кризе, неизбежно ће се отворити процес трагања за одговорношћу како нико од израелских обавештајаца није сазнао за операцију која мора да је дуго припремана, зашто су јеврејска места уз границу са Газом била тако слабо брањена па се догодила незамислива трагедија масовних убистава и отмица чак 130 Јевреја, што цивила што војника.

Мораће да следе велике чистке у Генералштабу и војним службама безбедности, у Министарству унутрашњих послова и естаблишменту цивилне службе Шин Бет. Опозиција је ушла у привремену владу националног јединства, али свакако неће пропустити прилику да прозове и Нетанјахуа.

Магнитуде рата који је задесио Израел трајаће годинама, ако не деценијама. Сада Израелу прети траума попут оне коју и данас осећају Арапи после понижавајућег пораза у Шестодневном рату 1967.

Ово што се сада догодило је теже од искуства које је Израел доживео у рату 1973. Тада га је напала регуларна египатска армија, а Израел је на крају ипак био победник. Сада га је напала неупоредиво слабија организација исламских милитаната, а тријумф је неостварив без катастрофалних палестинских цивилних жртава.

Хамас је забележио ефектну победу, али је јасно да исламисти, упркос подршке Ирана, немају ни оружане ни људске потенцијале да победе. Ово је типична Пирова победа. То што је режим у Техерану први пожурио да честита на победи само отежава позицију оснаженог али пропагандно уништеног Хамаса.

Лидери Хамаса су напад правдали деценијском окупацијом палестинског народа, блокадом Газе, „скрнављењем” јерусалимске џамије Ал Акса и налетом насиља јеврејских насељеника Западне обале над локалним палестинским становништвом.

Све је то тачно, али убијање цивила и бруталан поступак са заробљеним Јеврејима су свет умногоме окренули против организације која је у многим земљама Запада проглашена за терористичку. Хамас је допринео аболицији израелске окупације.

Поредећи Хамас са Ал Каидом током напада на САД 11. септембра 2000, Израел потенцира терористичку природу акције и очекује не само солидарност света, већ и пуно разумевање за опсег узвратног одговора – нешто што је током рата у Гази 2008. било критиковано као прекомерна употреба силе. Тада је убијено 1.500 Палестинаца, махом цивила, а страдало је само 13 Израелаца. Овога пута однос је драматично измењен, а Хамас је дао зелено светло Израелу да убија Палестинце.

Ово је још један блискоисточни рат у коме су највеће жртве цивили. Палестинци су током опсаде Бејрута 1982. користили исту тактику као и Хезболаси у рату са Израелом 2006: нападну израелске циљеве а онда брзо напусте положаје. Када лоцирају одакле је гађано, Израелци узврате ватру али ту су само цивили. Хамас не одустаје од такве циничне праксе.

Влада премијера Нетанјахуа, најдеснија у историји Израела, умногоме је одговорна за радикализацију Палестинаца. Не Хамаса, он је одраније довољно милитантан, већ Палестинаца са Западне обале који губе наду у мирно решење најдужег конфликта савременог света.

Нетанјахуови министри, религиозни ционисти и припадници партија ултраортодоксних Јевреја, не само да одбацују сваку идеју о стварању независне палестинске државе са источним Јерусалимом као главним градом већ захтевају анексију окупиране Западне обале на којој би та држава требало да постоји.

Недужни Израелци сада плаћају цену због деценијске окупације палестинске земље, колонизације Западне обале и Источног Јерусалима, необузданог насиља јеврејских насељеника над палестинским становништвом окупиране територије.

Недужни Палестинци у Гази сада плаћају цену бруталне акције Хамаса који је објективно нанео огромну штету не само напорима председника Махмуда Абаса да до решења конфликта дође мирним путем већ и читавој палестинској ствари.

Блиски исток је гробље покушаја многих америчких председника да донесу мир, а лако би могао да им се придружи и Џо Бајден који је изгледа прерано повукао Америку из региона фокусирајући се на Кину. Шта ће бити уколико се конфликт око Газе пресели за Западну обалу, или ако се Хезболаси активирају на југу Либана? Потенцијали ширег сукоба постоје. Угрожен је и план о нормализацији односа Израела и Саудијске Арбије.

Прерано је закључити каква ће искуства из рата који још траје извући израелски војни и безбедносни естаблишмент, као што је прерано рећи шта намерава Хамас. Извесно је да ће дугорочне последице овог рата бити озбиљне. Шта ако Хамас закључи да је оружана борба једини начин? Угрозиће се читав регион а могуће и шире. Да ли ће америчка помоћ Израелу угрозити Украјину?

Многа поглавља израелско-палестинског конфликта уче само једно: сукоб не може да буде решен оружјем, али ни преговорима. Ово је још један бесмислен рат у коме ниједна страна није имала ни стратегију уласка ни изласка, али Блиски исток више није исти.

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa