Gaza i ciklus osvete

Prvi put posle više od sedam decenija konflikta sa Palestincima Izrael je proglasio ratno stanje. Prvi put od 1948. jevrejska država ima toliko žrtava. Prvi put od rata sa Egiptom 1973. Izrael je bio tako zatečen i nespreman i prvi put je mobilisao toliki broj rezervista – 360.000. Prvi put se, posle godina raketiranja Izraela iz pojasa Gaze, palestinska militantna islamistička grupa Hamas odlučila da uporedo sa raketnim baražima upadne u Izrael preko kopna i masakrira žitelje kibuca. Prvi put posle decenija izraelske snage su angažovane u uličnim borbama za kontrolu mesta na jugu zemlje.

Mnogo toga Izraelcima se dešava prvi put od kako su pripadnici Hamasa, koji od 2007. upravlja pojasom Gaze, svojom operacijom šokirali Izrael u danu kada je bio opušten šabatom i proslavom jednog verskog praznika. Izrael je sada u ratu – u kome Palestinci žive decenijama. Orgije Hamasovog neobuzdanog nasilja morale su da se očekuju. Kad tad, ali retko je ko pomislio da će militanti biti tako kreativni i da će svoj plan diverzije čuvati u tajnosti.

Potpuno zateknut događajima, izraelski premijer Benjamin Netanjahu nije imao izbor nego da najavi uzvratni odgovor „kakav nije viđen” u dosadašnjih pet ratova za Gazu. Izraelska armija, koja je bila angažovana da Jevrejima sa Zapadne obale omogući da preuzmu palestinske izvore vode, reagovala je zakasnelo ali silovito. Povređeni ponos smanjuje se brojem palestinskih žrtava, mahom civila.

Pojas je meta stalnih napada iz vazduha i ubrzo je bio potpuno blokiran za dotur hrane, struje i goriva neophodnih za život 2,3 miliona stanovnika jedne od najgušće naseljenih oblasti sveta, istovremeno i jedne od najsiromašnijih. Palestinci pokušavaju da pobegnu, ali nemaju gde.

Ostaje otvoreno pitanje da li će Izrael krenuti u kopnenu ofanzivu sa ciljem da okupira pojas kome je 2005. predao autonomiju i, tvrdi se, doprineo usponu Hamasa kao rivalske organizacije palestinskom Fatahu koji upravlja Zapadnom obalom. Bila bi to rizična operacija koja bi uvećala ionako dramatičan broj izraelskih žrtava.

Kada prođe stanje šoka, kada se sada zbijena nacija vrati u realnost ozbiljne unutrašnje političke krize, neizbežno će se otvoriti proces traganja za odgovornošću kako niko od izraelskih obaveštajaca nije saznao za operaciju koja mora da je dugo pripremana, zašto su jevrejska mesta uz granicu sa Gazom bila tako slabo branjena pa se dogodila nezamisliva tragedija masovnih ubistava i otmica čak 130 Jevreja, što civila što vojnika.

Moraće da slede velike čistke u Generalštabu i vojnim službama bezbednosti, u Ministarstvu unutrašnjih poslova i establišmentu civilne službe Šin Bet. Opozicija je ušla u privremenu vladu nacionalnog jedinstva, ali svakako neće propustiti priliku da prozove i Netanjahua.

Magnitude rata koji je zadesio Izrael trajaće godinama, ako ne decenijama. Sada Izraelu preti trauma poput one koju i danas osećaju Arapi posle ponižavajućeg poraza u Šestodnevnom ratu 1967.

Ovo što se sada dogodilo je teže od iskustva koje je Izrael doživeo u ratu 1973. Tada ga je napala regularna egipatska armija, a Izrael je na kraju ipak bio pobednik. Sada ga je napala neuporedivo slabija organizacija islamskih militanata, a trijumf je neostvariv bez katastrofalnih palestinskih civilnih žrtava.

Hamas je zabeležio efektnu pobedu, ali je jasno da islamisti, uprkos podrške Irana, nemaju ni oružane ni ljudske potencijale da pobede. Ovo je tipična Pirova pobeda. To što je režim u Teheranu prvi požurio da čestita na pobedi samo otežava poziciju osnaženog ali propagandno uništenog Hamasa.

Lideri Hamasa su napad pravdali decenijskom okupacijom palestinskog naroda, blokadom Gaze, „skrnavljenjem” jerusalimske džamije Al Aksa i naletom nasilja jevrejskih naseljenika Zapadne obale nad lokalnim palestinskim stanovništvom.

Sve je to tačno, ali ubijanje civila i brutalan postupak sa zarobljenim Jevrejima su svet umnogome okrenuli protiv organizacije koja je u mnogim zemljama Zapada proglašena za terorističku. Hamas je doprineo aboliciji izraelske okupacije.

Poredeći Hamas sa Al Kaidom tokom napada na SAD 11. septembra 2000, Izrael potencira terorističku prirodu akcije i očekuje ne samo solidarnost sveta, već i puno razumevanje za opseg uzvratnog odgovora – nešto što je tokom rata u Gazi 2008. bilo kritikovano kao prekomerna upotreba sile. Tada je ubijeno 1.500 Palestinaca, mahom civila, a stradalo je samo 13 Izraelaca. Ovoga puta odnos je dramatično izmenjen, a Hamas je dao zeleno svetlo Izraelu da ubija Palestince.

Ovo je još jedan bliskoistočni rat u kome su najveće žrtve civili. Palestinci su tokom opsade Bejruta 1982. koristili istu taktiku kao i Hezbolasi u ratu sa Izraelom 2006: napadnu izraelske ciljeve a onda brzo napuste položaje. Kada lociraju odakle je gađano, Izraelci uzvrate vatru ali tu su samo civili. Hamas ne odustaje od takve cinične prakse.

Vlada premijera Netanjahua, najdesnija u istoriji Izraela, umnogome je odgovorna za radikalizaciju Palestinaca. Ne Hamasa, on je odranije dovoljno militantan, već Palestinaca sa Zapadne obale koji gube nadu u mirno rešenje najdužeg konflikta savremenog sveta.

Netanjahuovi ministri, religiozni cionisti i pripadnici partija ultraortodoksnih Jevreja, ne samo da odbacuju svaku ideju o stvaranju nezavisne palestinske države sa istočnim Jerusalimom kao glavnim gradom već zahtevaju aneksiju okupirane Zapadne obale na kojoj bi ta država trebalo da postoji.

Nedužni Izraelci sada plaćaju cenu zbog decenijske okupacije palestinske zemlje, kolonizacije Zapadne obale i Istočnog Jerusalima, neobuzdanog nasilja jevrejskih naseljenika nad palestinskim stanovništvom okupirane teritorije.

Nedužni Palestinci u Gazi sada plaćaju cenu brutalne akcije Hamasa koji je objektivno naneo ogromnu štetu ne samo naporima predsednika Mahmuda Abasa da do rešenja konflikta dođe mirnim putem već i čitavoj palestinskoj stvari.

Bliski istok je groblje pokušaja mnogih američkih predsednika da donesu mir, a lako bi mogao da im se pridruži i Džo Bajden koji je izgleda prerano povukao Ameriku iz regiona fokusirajući se na Kinu. Šta će biti ukoliko se konflikt oko Gaze preseli za Zapadnu obalu, ili ako se Hezbolasi aktiviraju na jugu Libana? Potencijali šireg sukoba postoje. Ugrožen je i plan o normalizaciji odnosa Izraela i Saudijske Arbije.

Prerano je zaključiti kakva će iskustva iz rata koji još traje izvući izraelski vojni i bezbednosni establišment, kao što je prerano reći šta namerava Hamas. Izvesno je da će dugoročne posledice ovog rata biti ozbiljne. Šta ako Hamas zaključi da je oružana borba jedini način? Ugroziće se čitav region a moguće i šire. Da li će američka pomoć Izraelu ugroziti Ukrajinu?

Mnoga poglavlja izraelsko-palestinskog konflikta uče samo jedno: sukob ne može da bude rešen oružjem, ali ni pregovorima. Ovo je još jedan besmislen rat u kome nijedna strana nije imala ni strategiju ulaska ni izlaska, ali Bliski istok više nije isti.

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista