Спомен-обележје у Малом Орашју – опомена и сећање

Мало Орашје – Ближи се шест месеци од језиве, најстрашније ноћи 4. маја, када се на мало смедеревско село сручила огромна тама и заувек оставила пустош у срцима мештана и непребол у душама мајки, очева, сестара, браће, родбине. Никада прежаљени Лазар, Немања, Марко, Александар, Никола, Петар, симболи су недужног страдања. О томе сада сведочи и уређење спомен-парка – места на коме је свирепо заустављен њихов безазлени осмех, радост, снови и надања. На месту где је злокобно прекинут тек започет живот шесторо младића, посађено је шест чемпреса – младих, лепих, тек стасалих да бујају, баш као и несрећно страдали. Симболику појачава и посађена трава, она подсећа на младост која је ту покошена.

Место се зове Равни Гај, а сада га у селу зову „мали рај” јер су ту страдале невине и недужне душе. Стазе су поплочане каменом – чврстим као родитељска туга, а простор је ограђен као међа која раздваја место сећања и живот који, упркос болу, мора да се настави. Сазидана је и палионица свећа, одакле ће се ширити светлост за душе ове деце на путу ка вечности. Тик уз споменик палим борцима из села током Другог светског рата, подигнуто је још једно спомен-обележје са кога се, као важна опомена свима нама, смеше Лазар, Немања, Марко, Александар, Никола и Петар. Опомена су и угравиране бројке које сведоче о њиховом прераном одласку, о младим животима које је у трену угасио момак из истог села. За њега у овој причи нема места. Јер ово је сећање на недужне и неискварене младиће, на све што он није. То мештани Малог Орашја најбоље знају. Зато је из њихових срца потекла песма овековечена на oвом спомен-обележју. Стихови парају душу:

Ђурђевдан свети,

Цветало цвеће, плету се венци

Ал младост је наша отишла тада,

Четвртог маја, туга завлада.

Остале су слике и сећања само,

На једно друштво, весело, младо.

На једног Петра, Немању, Марка,

На једног Лазара, Николу и Александра.

Бог узима најбоље за царство,

Земаљско је њима било мало.

Знали су шта значи другарство

И срце им никада није стало.

Јер куцаће заувек у нама

Одзвањаће њихов глас за нама.

Мало Орашје, Равни Гај,

Постао је сада наш мали рај.

Те кобне ноћи ови младићи, другари из истог села, славили су Ђурђевдански уранак, ни не сањајући да јутро неће дочекати. Славили су и рођење детета – Марко је постао ујак и ту важну титулу носио је само четири дана. Те несрећне ноћи убијено је петоро младића: Лазар Миловановић (19), Немања Стевановић (20), Марко Митровић (18), Александар Миловановић (17), Никола Милић (14). Од рођења су се познавали, дружили, били пријатељи и истог дана су заједно сахрањени на сеоском гробљу – на Ђурђевдан који су чекали и нису дочекали. Петар Митровић (25) после 50 дана борбе са тешким повредама, придружио се својим другарима.

У оближњој Дубони, убрзо после масакра у Малом Орашју, једна мајка, једна породица у трену је остала без оба детета. Иста, крвава рука пресудила је и сину и ћерки и зауставила живот у породици Панић. Милан (22) и Кристина (25), као и њихов друг Далибор Тодоровић (25), безбрижно су ћаскали у школском игралишту када су насмрт изрешетани из чиста мира. Осам младића и девојака тада је тешко повређено у насумичној пуцњави, неки од њих се још увек налазе на лечењу и рехабилитацији.

Са жељом да њихова лица увек буду упамћена, мештани су иницирали да се на зиду школе ослика мурал. На њему су Кристина, Милан и Далибор. За породице настрадалих живот је стао тог 4. маја. Немоћни су да промене истину. Спомен-парк у Малом Орашју и мурал у Дубони, буде болна сећања, али истовремено чувају од заборава.

– Они су на том месту увек ширили радост, уз музику и смех. Сада је мук и тишина. Ја сам тамо сваки дан, све мислим као да је мој син ту, тако осећам – кроз сузе прича Ивана Миловановић, мајка убијеног Лазара.