Spomen-obeležje u Malom Orašju – opomena i sećanje

Malo Orašje – Bliži se šest meseci od jezive, najstrašnije noći 4. maja, kada se na malo smederevsko selo sručila ogromna tama i zauvek ostavila pustoš u srcima meštana i neprebol u dušama majki, očeva, sestara, braće, rodbine. Nikada prežaljeni Lazar, Nemanja, Marko, Aleksandar, Nikola, Petar, simboli su nedužnog stradanja. O tome sada svedoči i uređenje spomen-parka – mesta na kome je svirepo zaustavljen njihov bezazleni osmeh, radost, snovi i nadanja. Na mestu gde je zlokobno prekinut tek započet život šestoro mladića, posađeno je šest čempresa – mladih, lepih, tek stasalih da bujaju, baš kao i nesrećno stradali. Simboliku pojačava i posađena trava, ona podseća na mladost koja je tu pokošena.

Mesto se zove Ravni Gaj, a sada ga u selu zovu „mali raj” jer su tu stradale nevine i nedužne duše. Staze su popločane kamenom – čvrstim kao roditeljska tuga, a prostor je ograđen kao međa koja razdvaja mesto sećanja i život koji, uprkos bolu, mora da se nastavi. Sazidana je i palionica sveća, odakle će se širiti svetlost za duše ove dece na putu ka večnosti. Tik uz spomenik palim borcima iz sela tokom Drugog svetskog rata, podignuto je još jedno spomen-obeležje sa koga se, kao važna opomena svima nama, smeše Lazar, Nemanja, Marko, Aleksandar, Nikola i Petar. Opomena su i ugravirane brojke koje svedoče o njihovom preranom odlasku, o mladim životima koje je u trenu ugasio momak iz istog sela. Za njega u ovoj priči nema mesta. Jer ovo je sećanje na nedužne i neiskvarene mladiće, na sve što on nije. To meštani Malog Orašja najbolje znaju. Zato je iz njihovih srca potekla pesma ovekovečena na ovom spomen-obeležju. Stihovi paraju dušu:

Đurđevdan sveti,

Cvetalo cveće, pletu se venci

Al mladost je naša otišla tada,

Četvrtog maja, tuga zavlada.

Ostale su slike i sećanja samo,

Na jedno društvo, veselo, mlado.

Na jednog Petra, Nemanju, Marka,

Na jednog Lazara, Nikolu i Aleksandra.

Bog uzima najbolje za carstvo,

Zemaljsko je njima bilo malo.

Znali su šta znači drugarstvo

I srce im nikada nije stalo.

Jer kucaće zauvek u nama

Odzvanjaće njihov glas za nama.

Malo Orašje, Ravni Gaj,

Postao je sada naš mali raj.

Te kobne noći ovi mladići, drugari iz istog sela, slavili su Đurđevdanski uranak, ni ne sanjajući da jutro neće dočekati. Slavili su i rođenje deteta – Marko je postao ujak i tu važnu titulu nosio je samo četiri dana. Te nesrećne noći ubijeno je petoro mladića: Lazar Milovanović (19), Nemanja Stevanović (20), Marko Mitrović (18), Aleksandar Milovanović (17), Nikola Milić (14). Od rođenja su se poznavali, družili, bili prijatelji i istog dana su zajedno sahranjeni na seoskom groblju – na Đurđevdan koji su čekali i nisu dočekali. Petar Mitrović (25) posle 50 dana borbe sa teškim povredama, pridružio se svojim drugarima.

U obližnjoj Duboni, ubrzo posle masakra u Malom Orašju, jedna majka, jedna porodica u trenu je ostala bez oba deteta. Ista, krvava ruka presudila je i sinu i ćerki i zaustavila život u porodici Panić. Milan (22) i Kristina (25), kao i njihov drug Dalibor Todorović (25), bezbrižno su ćaskali u školskom igralištu kada su nasmrt izrešetani iz čista mira. Osam mladića i devojaka tada je teško povređeno u nasumičnoj pucnjavi, neki od njih se još uvek nalaze na lečenju i rehabilitaciji.

Sa željom da njihova lica uvek budu upamćena, meštani su inicirali da se na zidu škole oslika mural. Na njemu su Kristina, Milan i Dalibor. Za porodice nastradalih život je stao tog 4. maja. Nemoćni su da promene istinu. Spomen-park u Malom Orašju i mural u Duboni, bude bolna sećanja, ali istovremeno čuvaju od zaborava.

– Oni su na tom mestu uvek širili radost, uz muziku i smeh. Sada je muk i tišina. Ja sam tamo svaki dan, sve mislim kao da je moj sin tu, tako osećam – kroz suze priča Ivana Milovanović, majka ubijenog Lazara.