Павијан рањеног срца
Једна од најлепших афричких животиња живи само у Етиопији и зове се павијан гелада. Захваљујући необичном изгледу, добио је још једно име – павијан рањеног срца. И мужјаци и женке ове врсте мајмуна препознатљиви су по огољеној кожи на грудима, чија се крвавоцрвена боја назире кроз густу длаку. Овај белег у облику пешчаног сата лакше је приметити на грудима мужјака него женке – њена кожа јаче се зарумени само у време када је спремна за парење. Мужјаци се од женки разликују и по дугој гриви.
„Рањено срце” на грудима најчешће је добро сакривено, јер животиње готово по цео дан седе погнуте на ливади и једу. Упркос имену, геладе нису прави павијани. Њихови прсти развијени су боље него код свих осталих примата, изузимајући човека, и посебно су прилагођени прибављању хране. Ови мајмуни хране се готово искључиво травом: беру је влат по влат, стрпљиво бирајући најсочније травке, а затим, тек кад сакупе руковет од тридесетак влати, почињу да једу. Једу и младице, пупољке, цветове и воће, а када друге хране нема довољно, копају земљу у потрази за корењем. Тек понекад, на њиховом јеловнику нађе се и покоји инсект.
Ноћи проводе спавајући међу стенама а већ са првим зрацима сунца устају и после уобичајеног ритуала требљења крзна крећу у потрагу за храном. Свакодневно проведу и по осам сати једући, а ако не успеју да пронађу довољно хране, „украшће” неколико сати од сна како би се најели.
Ови павијани живе у групама које чине мужјак, неколико женки и њихови младунци. Хареми се удружују у кланове, а када се неколико кланова споје, настаје група у којој може бити и до 600 животиња. Иако на први поглед изгледа да је мужјак вођа групе, женке су те које одлучују о уређењу харема. Када у групу дође други, млађи мужјак, сукобљава се са староседеоцем у борби за превласт. Међутим, победник није онај ко је јачи, већ онај кога женке изаберу, чак и ако је изгубио у тучи са супарником.
Код павијана гелада нема сезоне парења, мада је примећено да већина младунаца на свет долази у време киша. Пет до шест месеци после парења женка рађа једно младунче које, као и код других примата, дуго зависи од мајчине бриге: она га доји док не наврши осамнаест месеци. Младе женке полно сазревају са пет година а мужјаци две године касније. Најстарије животиње успеле су да доживе тридесетак година, иако у дивљини обично живе много краће. Пред људима који шире своја насеља ови павијани су се склонили високо у планине у близини Плавог Нила, где их, према проценама зоолога, има између сто и две стотине хиљада.
Д. Д.
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.


