Свеће на месту неправде

Брчко – Поводом недавно изречене ослобађајуће пресуде Хрвату Перу Ковачевићу, окривљеном за смрт четири Српкиње из сребрничког села Шпионица, испред зграде Основног суда у Брчком, 16. октобра, на дан њиховог мистериозног нестанка 1994. године, деца, сестре, браћа и остала родбина злосрећних жена запалили су свеће за покој душа мученица и изразили огорчење радом правосуђа у дистрикту Брчко у процесуирању ратних злочина.

– Данас сам дошла овде да запалим свећу својој сестри, јер сам 28. септембра из уста судије Мухамеда Авдића сазнала да је овде сахрањена. Нисмо ми дошли на суђење да нам судије кажу где је пала граната, него где су кости побијених. И даље не знам где је она убијена, нити где су јој кости, али знам да је Авдић срамном пресудом, ослободивши Пера Ковачевића, који се бранио ћутањем, кривичне одговорности за ратни злочин упркос доказима који су изнети на убедљив начин, поновио злодело над њом и свим осталим несрећним женама – каже Аница Симић, сестра нестале и у смрт одведене Милке Богдановић.

Син нестале Смиље Гајић, Вајко, вели да се још нада да ће правда бити задовољена. Верује да Апелациони суд којем ће се породице несталих жена жалити неће поновити пропусте и грешке које је учинило трочлано веће Основног суда којем је председавао Авдић.

На протестном скупу нашли су се и многи други који су у минулом рату, попут деце, браће и сестара страдалница из Шпионице, на окрутан начин остали без својих најрођенијих.

Заробљеном после тешког рањавања, сину Анђелка Рељића, Слободану, 10. маја 1992. године, изгубио се сваки траг. Несрећни отац, каже, да је узалудно покушавао на разне начине, па и новцем, да се домогне макар мртвог тела 28-годишњег сина, који је пре рата радио као таксиста у Брчком.

Док су догоревале свеће на протестном скупу испред зграде Основног суда, међу учесницима се обрео човек који је тражио да нешто каже. Почео је да се представља: "Зовем се Ризвановић Рамиз. Живим у Брезовом Пољу. Срби су ми убили сина, али ја тражим да се открију сви злочинци и да им се суди. Приликом сече у шуми, у јесен 1994. године, приђе ми Мехмед Мердановић, звани Двокилаш, који је био у ХВО-у, и исприча ми како му је Перо Ковачевић рекао да је побио четири жене и да их је закопао. Људи који су били у комисијама за размену, као што су Мирсад Ђапо, Мирсад Хасељић, Слободан Митрић, Ферхат Османовић, па неки, не сећам им се имена, Авдић и Фазлић сигурно су упознати са случајем нестанка тих жена, као и где су убијене и сахрањене."

Подршку учесницима протеста испред зграде Основног суда дистрикта изразио је и координатор из Удружења несталих и насилно у смрт одведених Бошњака Сеад Захировић, рекавши да нико у овој локалној заједници, будући да је од шесторо изведених пред суд само двоје осуђено за ратни злочин, не може бити задовољан радом Тужилаштва и правосудних органа.

У Брчком се још трага за 18 несталих мештана српске националности, а међу Србима који су се после потписивања Дејтонског споразума скрасили у овом делу Посавине 36 их тражи своје најмилије.