Пут кроз Иран

ЕВРОАЗИЈА
У диму руског барута, на Кавказу је најпре придављен један нафтовод, којим компаније САД, Азербејџана, Италије, Француске и Норвешке пумпају петролеј у Турску, право у медитеранске танкере. Реч је о хиљаду и по километара трасе Баку–Тбилиси–Чејхан, дакле мимо Русије, чиме се настоји обезбедити независност западног снабдевања из Каспија и централне Азије.

За пет година, у казашким водама активираће се пуним капацитетом Кашаган – офшор налазиште с десет милијарди барела резерви. Ексон Мобил и Коноко Филипс рачунају да значајан део тога извуку до Медитерана кроз Азербејџан и Грузију. Постоје планови да се цеви положе и дном Каспија, и да се гас и нафта прихвате и са источне обале. Гасовод Баку–Тбилиси–Ерзурум израстао би, уз већ поменути нафтовод, у другу важну артерију тог пролаза.

Могућност избора у извозу ослободила би Туркменију, Узбекистан и Казахстан присилног транспорта енергије на север, па отуда у Европу и на западно тржиште. Самим тим, и изнуђеног савезништва тих земаља с Москвом. Њена амбиција да бивши СССР реконструише као сферу руског утицаја, прети потирањем независности тих република.

Ампутацијом Абхазије и Јужне Осетије, Москва је указала на разлог вишегодишње ,,нерешивости” тзв. замрзнутих конфликата, укључујући и Нагорно Карабах, отцепљен од Азербејџана. Показало се да су то врло ефикасне дирке, којима Русија брзо може дестабилизовати било једну било другу, или обе републике – спуштајући руку право уз вентил проводника енергије на Запад.

Политичка конфронтација Русије и САД, уз истовремени напор Москве да (својом ,,гасном политиком”) подстакне и евентуално постигне и разједињеност Европе, истиче у први план Иран – алтернативни пролаз из тренутно херметички затворене централне Азије. Ирански пролаз затрпан је рушевинама више него тридесетогодишње политике америчког бојкота Техерана, сместа после обарања с власти шаха Резе Пахлавија – што само указује да препреке можда треба размакнути.

Сличан подухват ни у правом грађевинарству није једноставан. Међутим, у случају Ирана, уложени труд обећавао би богату награду и Ирану, чији је растући утицај у муслиманском свету очигледан, и енергетски уцењеном Западу, и тренутно заробљеној централној Азији, где водеће земље не пате за патронатом Москве.

Иран је непријатељ Израела, помаже покрете Хамас и Хезболах, и не жели да се одрекне сопственог ,,законитог права на цивилни нуклеарни програм” (не оспорава то ни Техеран). Због нуклеарних истраживања, Иран је подвргнут санкцијама ОУН, оптужен да не допушта потпуни увид у прави карактер истраживачких активности. Укратко, оптужен је за наводно прикривене намере и тобожњу журбу да се нуклеарно наоружа.

Али, САД и председник Буш, тешко би могли оспорити да Вашингтон, понављањем претњи Ирану да ће бити нападнут, било од Америке било из Израела, није у овом чвору проблем, уместо иницијатор да се проблем реши. Потребно је да Вашингтон гарантује да Иран неће бити нападнут. (Техеран нема других предуслова за разговоре!) А да се онда пође ка решењу, можда прво тиме што би Вашингтон, Тел Авив и Палестинци, пронашли и дефинисали један трајно безбедан Израел, у стању да има мир и мирно живи – уместо што живи да би ратовао с Палестинцима.

С чизмом у Грузији и погледом уз каспијски енергетски танк, Ирану је сада прискочила Москва, настојећи да себе прикаже као савезника Техерана у отпору санкцијама. Прошле недеље, Русија је избегла учешће у дебати о иранском нуклеарном програму, условљавајући став према Ирану пристанком Запада на њене војне добитке на Кавказу. Користећи мртвило активности САД наметнуто изборима, и паузу евентуалног преиспитивања Бушове политике једном пошто се они заврше и прођу, Москва сигналише Техерану да је она та која је спремна да га уважи као савезника – у коалицији регрута против Америке. Потребно је да Иран каже да, и да танк ,,руске” централне Азије буде руски.