Put kroz Iran

EVROAZIJA
U dimu ruskog baruta, na Kavkazu je najpre pridavljen jedan naftovod, kojim kompanije SAD, Azerbejdžana, Italije, Francuske i Norveške pumpaju petrolej u Tursku, pravo u mediteranske tankere. Reč je o hiljadu i po kilometara trase Baku–Tbilisi–Čejhan, dakle mimo Rusije, čime se nastoji obezbediti nezavisnost zapadnog snabdevanja iz Kaspija i centralne Azije.

Za pet godina, u kazaškim vodama aktiviraće se punim kapacitetom Kašagan – ofšor nalazište s deset milijardi barela rezervi. Ekson Mobil i Konoko Filips računaju da značajan deo toga izvuku do Mediterana kroz Azerbejdžan i Gruziju. Postoje planovi da se cevi polože i dnom Kaspija, i da se gas i nafta prihvate i sa istočne obale. Gasovod Baku–Tbilisi–Erzurum izrastao bi, uz već pomenuti naftovod, u drugu važnu arteriju tog prolaza.

Mogućnost izbora u izvozu oslobodila bi Turkmeniju, Uzbekistan i Kazahstan prisilnog transporta energije na sever, pa otuda u Evropu i na zapadno tržište. Samim tim, i iznuđenog savezništva tih zemalja s Moskvom. Njena ambicija da bivši SSSR rekonstruiše kao sferu ruskog uticaja, preti potiranjem nezavisnosti tih republika.

Amputacijom Abhazije i Južne Osetije, Moskva je ukazala na razlog višegodišnje ,,nerešivosti” tzv. zamrznutih konflikata, uključujući i Nagorno Karabah, otcepljen od Azerbejdžana. Pokazalo se da su to vrlo efikasne dirke, kojima Rusija brzo može destabilizovati bilo jednu bilo drugu, ili obe republike – spuštajući ruku pravo uz ventil provodnika energije na Zapad.

Politička konfrontacija Rusije i SAD, uz istovremeni napor Moskve da (svojom ,,gasnom politikom”) podstakne i eventualno postigne i razjedinjenost Evrope, ističe u prvi plan Iran – alternativni prolaz iz trenutno hermetički zatvorene centralne Azije. Iranski prolaz zatrpan je ruševinama više nego tridesetogodišnje politike američkog bojkota Teherana, smesta posle obaranja s vlasti šaha Reze Pahlavija – što samo ukazuje da prepreke možda treba razmaknuti.

Sličan poduhvat ni u pravom građevinarstvu nije jednostavan. Međutim, u slučaju Irana, uloženi trud obećavao bi bogatu nagradu i Iranu, čiji je rastući uticaj u muslimanskom svetu očigledan, i energetski ucenjenom Zapadu, i trenutno zarobljenoj centralnoj Aziji, gde vodeće zemlje ne pate za patronatom Moskve.

Iran je neprijatelj Izraela, pomaže pokrete Hamas i Hezbolah, i ne želi da se odrekne sopstvenog ,,zakonitog prava na civilni nuklearni program” (ne osporava to ni Teheran). Zbog nuklearnih istraživanja, Iran je podvrgnut sankcijama OUN, optužen da ne dopušta potpuni uvid u pravi karakter istraživačkih aktivnosti. Ukratko, optužen je za navodno prikrivene namere i tobožnju žurbu da se nuklearno naoruža.

Ali, SAD i predsednik Buš, teško bi mogli osporiti da Vašington, ponavljanjem pretnji Iranu da će biti napadnut, bilo od Amerike bilo iz Izraela, nije u ovom čvoru problem, umesto inicijator da se problem reši. Potrebno je da Vašington garantuje da Iran neće biti napadnut. (Teheran nema drugih preduslova za razgovore!) A da se onda pođe ka rešenju, možda prvo time što bi Vašington, Tel Aviv i Palestinci, pronašli i definisali jedan trajno bezbedan Izrael, u stanju da ima mir i mirno živi – umesto što živi da bi ratovao s Palestincima.

S čizmom u Gruziji i pogledom uz kaspijski energetski tank, Iranu je sada priskočila Moskva, nastojeći da sebe prikaže kao saveznika Teherana u otporu sankcijama. Prošle nedelje, Rusija je izbegla učešće u debati o iranskom nuklearnom programu, uslovljavajući stav prema Iranu pristankom Zapada na njene vojne dobitke na Kavkazu. Koristeći mrtvilo aktivnosti SAD nametnuto izborima, i pauzu eventualnog preispitivanja Bušove politike jednom pošto se oni završe i prođu, Moskva signališe Teheranu da je ona ta koja je spremna da ga uvaži kao saveznika – u koaliciji regruta protiv Amerike. Potrebno je da Iran kaže da, i da tank ,,ruske” centralne Azije bude ruski.