Политичари на каучу

Какви компјутери и остале игрице, код нас се и даље воде политички ратови да би нам позавидели и Швајцарци који никад нису водили ни оне праве ратове. Иако се на први поглед чини да је код нас све мирно, да нема више чувених побуна раје, права је истина да балкански лонац ври више него икад. Раја ћути јер јој није ни до чега и никоме више не верује, али се зато битке између политичара, такозваних народних представника, никако не смирују. Тренутно битку воде радикали, не бирајући при том речи. Да је жив не знамо шта би рекао и урадио Никола Пашић. За коју би се страну определио, или би из протеста помоћ потражио од доктора Фројда, ако би и он успео да докучи шта се то крије у српском несвесном, ако оно у нама уопште постоји. Једна велика празнина и незнање прекрива наше индивидуално и колективно биће. Све бивше југословенске републике нађоше неки modus vivendi; једино Срби тапкају у месту, било да је то републичка скупштина или неки други чак баналан проблем. Разговор је за њих мислена именица; само нам још фале мочуге у скупштини! А дијалог и умеће његовог вођења? Шта ли то беше?

Тек нам је Фројдово откриће несвесног показало колико је оно значајно за човека као индивидуално биће. И његово учење и пракса, као што је познато, заснивали су се на дијалогу – дијалогу терапеута и пацијента. Иако су у том дијалогу учествовале само две особе, његово благотворно дејство показало је не само тајне тунеле нашег бића и његовог односа са Другим, већ и то да та заборављена форма људског општења надмашује све друге. Без имало претеривања, могли бисмо рећи да су Фројд, а потом и његови ученици и наследници обновили, иако за то немамо никаквих доказа, оно што су антички Грци измислили – филозофски дијалог на агори у којем учитељ, био то Сократ, Платон или Аристотел, поставља тезу о којој се потом слободно расправља. Фројдов чувени кауч, којем су се многи подсмевали, на индивидуалном плану заправо је једна врста дијалога који су Грци измислили.

Фројд је покушавао да проникне у људско индивидуално, а грчки филозофи у друштвено биће човека – дијалогом, код нас готово заборављеном речи. Још тачније презреном. Имамо ћутљиве поданике и политичаре који себи говоре у браду, као да су криви, а јесу, пред овим народом. Дијалог нису празна обећања већ истина.

Јер, назовиполитички дијалог није ништа друго до злоупотреба једне готово свете речи. Наравно, мислимо на „голу” политику, у којој се догодило оно на што су филозофи одавно опомињали. Текућа политика, не само наша (светска још више) толико је постварила своје поданике, грађане или неке друге, да је суновратила сасвим и ону грчку вештину дијалога и њене плодне циљеве, и славни Фројдов кауч који им служи за подсмех.

Иако често у новинским насловима може да се прочита синтагма „политички дијалог” најчешће није реч ни о каквом дијалогу (сви би најрадије да нема оних других), већ о најобичнијој поштапалици која је, на нашу несрећу, постала помодно светско средство да се поданицима директно или софистицирано припрети. Јесте жалосно, али је нажалост тачно да је дијалог као средство долажења до истине (у старој Грчкој), или један од начина да се помогне оболелом појединцу (Фројдов кауч и многе друге методе које су развили његови ученици, пре свих Јунг) постао синоним за учвршћивање власти над другима. Без жеље да будемо цинични, данас се и ратови воде у име дијалога.

Размере његове злоупотребе су толике да би онима који га користе позавидео и сам Орвел, а Сократ би, вероватно, не из очаја већ из протеста поново попио кукуту! Претходно би замолио доктора Фројда да све данашње политичаре преиспита на свом каучу!