У Сводни, све у своје време

Сводна – Кажу да је у Сводни постојао велики јендек у кога су се сводиле речице и потоци. По јендеку, а затим сводишту, Сводна и доби своје данашње име. А становништво? Оно је подручје данашње Сводне почело насељавати половином деветнаестог века када су се у овом крају, уз обале Сане, почели полагати први метри железничке пруге.

Нову саобраћајницу која је прошла кроз село 1868. године градили су неимари, Срби из Далмације и Лике. Многи од њих заволели су питомину овог дела Поткозарја и ту вечно остали.

Сводном су ходили и Римљани, а пре њих Илири и Хуни. Трагове су у овом крају оставили и кнезови Бабоњићи који су дошли од Загреба. У Сводни су остали све до 1512. године, када су ови крајеви потпали под Турке.

– Прича се да су се у Сводни, за време Наполеоновог похода на Русију, одмарале његове поштоноше, гласоноше. У Сводни су, забележили су хроничари оног времена, мењали уморне за одморне коње како би са њима настављали своје, стотине километара дуго, путовање – приповеда мештанин Драго Лајшић.

Причају у Сводни и о више од сто година старој основној школи која је, одмах по отварању, носила име Степе Степановића... О Љубану Цвијетићу првом Србину, пилоту „МИГ-а” који је погинуо осамдесет и прве на небу понад Пуле... О Набилу Риханију, који је дошао из Сирије у Сводно...

– Има ти у Сводни и топонима попут Агиног поља, Хоџиног брда, Шабановог бунара, Хаџијиног млина... А све је то у селима и засеоцима у којима живе искључиво Срби... Говори то о времену у коме су овим крајевима ходили и владали Турци. Они су отишли, али су имена остала – прича мештанин Бранислав Трбојевић.

У Сводни је данас и пуно необичности. У овом месту, два брата имају различита презимена. Попут Триве Јањетовића чији је рођени брат Драго Јешић.

– И то се ето дешавало, само зато што су матичари били полуписмени. Отуд и два рођена брата са два различита презимена. Касније се то није могло исправљати пошто је захтевало далеко компликованију процедуру. У Сводни ти имаш и иста презимена која славе две различите славе. Једни Јовањдан, а други Никољдан. Све је то због миграција и бежанија којих је овим крајевима било откако постоје – смеје се Лајшић.

У трошној кући у којој је старина рођен било је тридесет и троје чељади. Само деда и, касније отац Драге Лајшића, имали су по дванаесторо деце.

– Никада и нико у тој заједници није нешто ружно рекао. Ни повисио тон. Ваљда нас је мука терала да се збијемо једно уз друго. Данас се чудим како се у таквим условима могло, уопште, и опстати, а камоли доживети дубоку старост попут баке нам Јеле која је умрла са сто десет година на леђима – наглашава Лајшић.

Мештани су, не тако давно, Сводну звали „седмом републиком”. Понекад је Сводна била и Сент Луис! Али Сводна је и насеобина у коју су стигле породице, чија су се презимена завршавала на „ић” , попут Адамавића, Жујића, Јањетовића, ... из Јужне Србије са Космета. Они друге са „а” на крају, као Гарача, Бероња, Десница... дошли су из Далмације, Баније и Лике.

– И те породице су на Банију, Лику и Далмацију избегле из Јужне Србије и са Космета, али су доласком у нове средине промениле презимена... Због тих миграција у Сводни, месту са око три хиљаде душа, данас је чак сто двадесет различитих презимена – опет ће Лајшић.

У Сводни је прва црква саграђена још у време Турака. Две су подигнуте нешто касније. Све три биле су брвнаре. Турци су захтевали да се подижу тамо где их нико неће видети те да у њиховој градњи не буде употребљен ниједан ексер. Без обзира што су сви услови били испуњени, Османлијама су те богомоље сметале и одмах су их запалиле.

– На згариштима су подигнуте нове цркве прекривене раженом сламом. Када су их Турци питали због чега сламом прекривају цркву, одговорили су да то раде како би штета била мања када их запале. А они су то заиста урадили одмах по њеној обнови – на крају ће старина Драго Лајшић.

На сеоском гробљу у Сводни, под српском тробојком на јарболу, две гранитне плоче и пет хумки. Уз мајку Кристину и оца Радомира у миру божијем почивају и њихови синови Душан, Боро и Драго, српски борци, херојски погинули у отаџбинском рату.

– На надгробним плочама петокрака понад имена оца и мајке, а крст изнад имена њихових синова. Све у своје вријеме – каже Бранислав Трбојевић.

-----------------------------------------------------------

Рад и арбајтовање

У једанаест села Сводне, највеће месне заједнице у новинградској општини, али и у некадашњој БиХ, данас је око три хиљаде становника. Међу њима је око петсто ученика. Пре рата 80 одсто становника радило је углавном у „Лигнишпреу” и „Сани”. Данас је у насеобини исти број становника али и 80 одсто незапослених који су се окренули пољопривреди и сточарству на властитим имањима, односно арбајтовању, углавном у Словенији и Аустрији.