Култни биоскоп доброг филма

Читав филмски Београд окупио се у дворани Културног центра, популарном ДКЦ-у, да свечано обележи шездесет година континуираног рада најстаријег активног биоскопа у граду. Како и доликује простору чији се репертоар и програм заснивају на ауторском филму и фестивалима националних кинематографија, обележавање годишњице траје три дана а главни догађај је први међународни Фестивал неснимљених филмова у оквиру кога ће вечерас редитељ Срђан Карановић и продуцент Мајкл Дауни говорити о сценарију за филм „Трамонтана”.

Прво вече обележила је слављеничка атмосфера. Публика је бурним аплаузом поздравила додељивање почасних седишта филмским редитељима који су сами бирали места са којих воле да гледају филмове. Своја седишта у овом биоскопу сада имају Ђорђе Кадијевић, Боро Драшковић, Милош Радивојевић, Желимир Жилник, Лордан Зафрановић, Срђан Карановић, Горан Марковић, Рајко Грлић, Емир Кустурица, као и Здравко Шотра, Слободан Шијан, Дарко Бајић и дугогодишња уредница Весна Даниловић који су уживо присуствовали додели.

Када су се чули први тактови музике сплитског реп-рок састава ТБФ која је требало да прати (неснимљени) филм „Чудо у Поскоковој Драги”, а на сцену изашао писац Анте Томић уз редитеља Стефана Арсенијевића као модератора, прва трибина у оквиру Фестивала неснимљеног филма могла је да почне. Путем видео-линка из Загреба, где снима нови филм, са присутнима је разговарао Рајко Грлић. Иако је дворана ДКЦ била препуна, опуштену атмосферу стварале су духовито-горке опаске Грлића и Томићево сећање како га је стари холивудски филм „Седморица невеста за седморо браће” делимично подстакао да осмисли причу.

„Моје гробље неснимљених филмова није мало, а оно што ћете вечерас приказати као неснимљено можда је највећи надгробни споменик тог гробља. Тешко да постоји други филм да сам га теже прежалио што га нисам направио”, рекао је Грлић. Додао је да је одрастао у кинематографији која је волела да је неко гледа и да му се чини да је филм у нашим крајевима изгубио весеље постојања. Али, зато је било весело на сцени, поготово када је директно са филмског снимања на позорницу сав задихан утрчао глумац Горан Богдан, који је као прави професионалац одмах ушао у улогу, тачно на време да са колегиницом Иваном Рошчић прочита делове сценарија. Публика се смејала и аплаудирала као да гледа филм а не читање дидаскалија, што само потврђује колико је овакав фестивал био потребан.

Наредних дана, може се погледати поставка посвећена историјату биоскопа ДКЦ и кроз занимљиву хронологију сагледати шта је све урађено током протеклих шест деценија. Сутра је на репертоару филмски маратон инспирисан првим програмом „Нон-стоп биоскоп” који је пре шездесет година поставила прва филмска уредница Марија Маринчић Мајдак.

Људи ДКЦ-а

Дворани Културног центра Београда је поред добрих филмова одувек најважнија публика која се поштује, воли и домаћинском добродошлицом дочекује. А то чине људи који раде у овом шездесет година „младом” биоскопу. Првих 50 и више година, о квалитету пројекција, прво на 35-милиметарским и 16-милиметарским пројекторима, а потом и на дигиталном, бринуо је са родитељском/старатељском пажњом Драган Драгче Величковић, медијски најпроминентнија личност ДКЦ-а, о коме је снимљен и документарни филм „Кино-оператер 2063”. Данас је на његовом месту Видоје Чарапић, који је умеће приказивања филмова са свих носача учио и као разводник и као благајник овог биоскопа. На једно од 290 места (у 2013. године реновираном гледалишту, које је до тада бројало 393 седишта) посетиоце упућује разводница Слађана Бастл, а на билетарници публику дочекује Валерина Вања Миловановић. Некада на улазу у салу, некада на билетарници, а неретко и иза пројектора налази се вишеструко награђивани визуелни уметник Алан Бећири. Дворана Културног центра Београда је доминантно биоскопска сала, али је тим мултитаскинг.