Фотографије које су рушиле табуе

Омладински и музички часописи осамдесетих били су „спремнији” за фотографије другачијег сензибилитета, неговао се више документарни стил, мање позерски и режирани

Како се прожимају уметност и популарна култура? Одговор на ово питање даје изложба „Криво срастање”, која до сутра траје у Салону Музеја савремене уметности. Изложене фотографије Ивана Посавеца и Милисава Мије Весовића резултат су сарадње и размене програма између београдског и загребачког Музеја савремене уметности, званично започетих представљањем изложбе Горанке Матић „Искуство у гужви” у МСУ Загреб прошле године.

Познаваоцима и љубитељима рокенрола назив изложбе звучаће познато. Кустоскиња изложбе у Загребу, Леила Топић, наводи како је размишљајући о фотографијама Посавеца и Весовића готово несвесно за назив изложбе одабрала песму групе „Азра”, са истоименог албума из 1984. На насловној страни тог албума приказана је црно-бела фотографија радника при изласку из фабрике, визуелно блиска мотивима с Посавчевих фотографија. Промишљајући појам кривог срастања, Леила Топић опажа да су радници нестали с повлашћених места у медијској репрезентацији, баш као и фото-репортери, односно фото-репортаже. Зато су изложене фотографије још драгоценије.

Већина изложених фотографија датира из раздобља зрелог социјализма, а објављене су или настале за потребе репродуковања у „Полету” или „Студентском листу”, најпопуларнијим издањима омладинске штампе у Хрватској за време СФРЈ. „Намера поставке није да се представи још један пројекат који велича ретроманијску фантазију о новоталасној слави осамдесетих година у Југославији, него да се постави питање – како данас читати ове фотографије”, пише Уна Поповић, кустоскиња београдске изложбе, с којом и разговарамо.

Какво је било место фотографије у омладинској штампи осамдесетих и у ком погледу су ове фотографије биле субверзивне за то доба?

У духу рушења табуа и заговарања слободе, изражајнијег истицања питања око различитих животних принципа, уметност фотографије током осамдесетих промовисала је слободније изражавања тела, отворенију сексуалност, еротику. Значајно је поменути улогу музичких и омладинских часописа тог времена и начин на који је у њима била презентована фотографија, што ће битно одредити њен даљи изглед и формат. У Југославији крајем седамдесетих и током осамдесетих долази до бума часописа за младе, међу којима се истичу „Џубокс”, „Здраво”, „Младост”, „Глас омладине”, „Полет” и многи други. Сви ови магазини отворили су се за новоталасне и постмодерне сензибилитете, прихватајући и теме из актуелне уметности, што је концепцијски редиговало часописе. Уредништво је постало „спремније” за већи број фотографија, фотографија другачијег сензибилитета, неговао се више документарни, реалистички стил, мање позерски и режирани.

Које су стилске карактеристике „полетовских” фотографија и на који начин се у њима спајају популарна култура и уметност?

Загребачки омладински магазин „Полет” доноси нов изглед прелома и формат презентације информација управо и под утицајем ликовне уметности. Може се рећи да је овај часопис увео особен концепт посматрања фотографије у новинама, пошто је уређивачка идеја налагала да се већа пажња посвети визуелном, фотографији и илустрацијама. Иако фотографија у новинама најчешће заједно са текстом најбоље промовише догађај, она сада избија у први план. Ово је заслуга „Полетовог” графичког дизајнера, иначе концептуалног уметника, Горана Трбуљака, који је услед промена у типографском репертоару смањио величину основног текста и више простора понудио фотографији, која је, сасвим карактеристично, скоро увек штампана у црним оквирима. Тиме се назначује да је објављени снимак оригинално ухваћен кадар, што значи да је фотограф морао брзински, у датом тренутку, концентрисано, да сними сцену и по свим поменутим постулатима дочара амбијент и атмосферу. Овакво техничко сагледавање фотографије какво је увео часопис „Полет”, уз квалитетнију штампу часописа, допринело је да се установи пример добре праксе, што је посредно било видљиво и код српских фотографа рок сцене. Ипак, рецимо рок фотографија Горанке Матић, за разлику од тзв. „Полетових” фотографа, нарочито Мије Весовића и Ивана Посавеца, чији су усликани призори били много више оријентисани ка учитавању социјалних, хардкор алгоритама или еротичније тензије унутар сцене, доста је суптилнија и садржински „мекша”.

Шта ове фотографије говоре данашњој публици?

Фотографија спроводи говор на више страна, она је сложена из позиције знака/теме о којој говори и времена из којег долази. Ова фотографија спроводи рок наратив, али говори разним елементима, социјалним и културним неког бившег система. Због тога је увек нова и занимљива за читање. Фотографија говори о нечему како је нешто изгледало, како се нешто носило, на који начин је нешто могло бити представљено, с те стране оваква сагледавања су битна због повезнице прошлог у нешто садашње и евентуално будуће. Због тога су овакве културолошке изложбе из збирки занимљиве за представљане у музејима и верујем да је ово почетак сарадње на оваквим пројектима ова два музеја.