Лет изнад вашингтонског слама

АМЕРИЧКА ПРИЧА

Oд нашег дописника  из Вашингтона
Оснивач позоришне робијашке трупе „Унутрашњи гласови“ Роч Браун обилази ових дана независне књижаре да би са Жоржом Пелеканосом, писцем и филмским продуцентом, представио најновију антологију „DC noir“, збирку прича о криминалу, дроги, сиротињи и гладовању у најцрњем делу Вашингтона, гету који се налази на само десетак минута хода до Капитол хила или Беле куће…

Нема ни међу вашингтонским црним уметницима писца који боље од белог Пелеканоса познаје правила игре вашингтонског гета, лавиринте његових сокака и ћорсокака, мрачне басамке и авлије, депоније и дивље пољане, маркиране ћошкове и шифре. Али је чак и његову хорор фикцију, преведену на тридесетак светских језика, превазишао Роч Браун својим животописом. У славне анале америчке историје Роч је ушао када га је, због изузетних уметничких достигнућа, помиловао председник Џералд Форд, иако је био осуђен на доживотну робију после убиства у оружаној пљачки.

Одлежао је дванаест година у злогласном Лортону, али је већ после пете „у ћузу“ долазио само на спавање. А свако јутро са својом трупом гостовао је по школама, позоришним дворанама, стадионима, фабричким халама… Роч је добио крила кад му је било најтеже. Наизменично пребациван из затворске луднице у самицу Лортона, испребијан и парализован, чуо је у једном тренутку свој „унутрашњи глас“. И тада је у својеврсном „Лету изнад кукавичјег гнезда“ почео да пише. Одмах се прочуо, нарочито са позоришном трупом која је у међувремену настала од других осуђеника, и почела да наступа, у режији и по сценарију Роча Брауна. Али, убрзо после помиловања, Роч је председника послао „до ђавола“ и због препродаје „кокаина, хероина, марихуане…” опет закатанчен, на још десетак година.

Било је то јако незгодно, нико никад није поново заглавио после председничког помиловања, каже Роч. „Али ја сам на слободи кршио сва правила.“

Када је одлежао своје и 1993. године изашао по други пут из затвора, био је славнији но икад. Толико се истакао у раду на освешћивању залуталих момака из гета, да је као специјални саветник постао члан градске владе. Тадашњи градоначелник престонице једине светске суперсиле ни сам није имао чисте руке, али је Роч због „корупције“ опет морао да одлежи своју рунду. Изашао је пре три године и сада чврсто верује да се „никада више неће вратити под катанац“. У антологији Жоржа Пелеканоса, неколико песама потписао је Роч. Једна од њих говори како су сви били гладни, а мајци више ниједна бакалница није хтела да прода намирнице на вересију. И тако је Роч кренуо у акцију. Касније су дошли полицајци. Тада га нису нашли. Препродавао је дрогу, кренуо у оружане пљачке. Узимао хероин, постао убица.

„Ја сам се у затвору увек понашао као узорни грађанин”, каже Роч.

Да ли је заиста тако драматична или је за потребе америчког тржишта додатно искројена, тек прича о Рочовим литерарним почецима звучи невероватно. Као момак је осуђен на доживотну робију. У затвору је, како га нико није посећивао, и ничему није могао да се нада, хтео да се убије. Више пута је премлаћиван до самог краја. Једанпут је остао парализован и поново послат у затворску лудницу. Тамо су га кљукали пилулама, везивали за кревет, „лечили га“ електрошоковима, и најзад вратили у самицу. У њој је, по прашини (претходно је јастуком затворио пукотину између врата и пода, како промаја не би избрисала његов труд) исписао прве две речи: „Божић и затвор“. Касније је од те две речи настала прича, па позоришна представа којом је надлетео свој гето, злочине, јад и покајање, решетке и самоћу. „Унутрашњи гласови“ постали су познати широм Америке. Позоришна трупа са Рочом као редитељем и глумцем на челу, састављена из искључиво затворских кадрова, хиљаду пет стотина пута добијала је дневни боравак на слободи, поздрављана овацијама у салама Вашингтона и околине и сваки пут се сваки њен члан уредно враћао у тамницу на починак.

Али од тада је прошло много времена, још два заглављивања у затвору (у току последњег подужег боравка један од филмова у коме игра главну улогу о сламовима Вашингтона био је чак и на Канском фестивалу).

Хтео сам да идем али ме нису пустили. Било би то први пут да је путовао ван Америке.

Нада се да никад више неће бити с оне стране решетака. Издржава се од „мотивационих говора“. Америчка публика воли да чује невероватне приче из живота. У својим мотивационим говорима, он највише прича први део приче – први затвор, пакао, креативни почетак и председничко помиловање. Оно што се догодило после није баш толико подстицајно.

Док сам плаћала рачун за ручак на који ме је извео, очекујући да му помогнем у организовању неког од својих „мотивационих“ предавања (мада није имао ништа против да своју причу за џабе подели с читаоцима „Политике“), питала сам га: „Хоћете ли ви Роч најзад постати креативни и ван ћузе?“ Одговорио ми је да пише своју биографију.

„Многи су то покушали али нису успели. Само ја знам шта је све било и шта је сада. Не бих ја као младић смео ни да уђем у овај крај у коме сада седим, сем као чистач улица или ципела. А ја никада нисам утеривао сјај у туђу обућу, нити сам радио било који други обични посао. Или сам био у затвору, и писао, или сам на слободи правио проблеме. Више неће бити тако.“

-----------------------------------------------------------

Љубав у решеткама

„Одрастао сам тражећи своје место у борби за опстанак. Никад се нисам женио, иако имам двоје деце. Тек недавно сам први пут некоме изјавио љубав – мојој вереници, са којом сам се ту и тамо везивао сваких неколико година. Она је у међувремену имала једног или два мужа. Упознао сам је када сам имао 28 година, а она 19. Излазио сам из затвора сваки дан, јер сам са својом затворском трупом изводио представе по Вашингтону и околини. Срео сам је у једном телевизијском студију. Сада ми је 65, од тога сам тридесет година био иза кључа.“