Let iznad vašingtonskog slama

AMERIČKA PRIČA

Od našeg dopisnika  iz Vašingtona
Osnivač pozorišne robijaške trupe „Unutrašnji glasovi“ Roč Braun obilazi ovih dana nezavisne knjižare da bi sa Žoržom Pelekanosom, piscem i filmskim producentom, predstavio najnoviju antologiju „DC noir“, zbirku priča o kriminalu, drogi, sirotinji i gladovanju u najcrnjem delu Vašingtona, getu koji se nalazi na samo desetak minuta hoda do Kapitol hila ili Bele kuće…

Nema ni među vašingtonskim crnim umetnicima pisca koji bolje od belog Pelekanosa poznaje pravila igre vašingtonskog geta, lavirinte njegovih sokaka i ćorsokaka, mračne basamke i avlije, deponije i divlje poljane, markirane ćoškove i šifre. Ali je čak i njegovu horor fikciju, prevedenu na tridesetak svetskih jezika, prevazišao Roč Braun svojim životopisom. U slavne anale američke istorije Roč je ušao kada ga je, zbog izuzetnih umetničkih dostignuća, pomilovao predsednik Džerald Ford, iako je bio osuđen na doživotnu robiju posle ubistva u oružanoj pljački.

Odležao je dvanaest godina u zloglasnom Lortonu, ali je već posle pete „u ćuzu“ dolazio samo na spavanje. A svako jutro sa svojom trupom gostovao je po školama, pozorišnim dvoranama, stadionima, fabričkim halama… Roč je dobio krila kad mu je bilo najteže. Naizmenično prebacivan iz zatvorske ludnice u samicu Lortona, isprebijan i paralizovan, čuo je u jednom trenutku svoj „unutrašnji glas“. I tada je u svojevrsnom „Letu iznad kukavičjeg gnezda“ počeo da piše. Odmah se pročuo, naročito sa pozorišnom trupom koja je u međuvremenu nastala od drugih osuđenika, i počela da nastupa, u režiji i po scenariju Roča Brauna. Ali, ubrzo posle pomilovanja, Roč je predsednika poslao „do đavola“ i zbog preprodaje „kokaina, heroina, marihuane…” opet zakatančen, na još desetak godina.

Bilo je to jako nezgodno, niko nikad nije ponovo zaglavio posle predsedničkog pomilovanja, kaže Roč. „Ali ja sam na slobodi kršio sva pravila.“

Kada je odležao svoje i 1993. godine izašao po drugi put iz zatvora, bio je slavniji no ikad. Toliko se istakao u radu na osvešćivanju zalutalih momaka iz geta, da je kao specijalni savetnik postao član gradske vlade. Tadašnji gradonačelnik prestonice jedine svetske supersile ni sam nije imao čiste ruke, ali je Roč zbog „korupcije“ opet morao da odleži svoju rundu. Izašao je pre tri godine i sada čvrsto veruje da se „nikada više neće vratiti pod katanac“. U antologiji Žorža Pelekanosa, nekoliko pesama potpisao je Roč. Jedna od njih govori kako su svi bili gladni, a majci više nijedna bakalnica nije htela da proda namirnice na veresiju. I tako je Roč krenuo u akciju. Kasnije su došli policajci. Tada ga nisu našli. Preprodavao je drogu, krenuo u oružane pljačke. Uzimao heroin, postao ubica.

„Ja sam se u zatvoru uvek ponašao kao uzorni građanin”, kaže Roč.

Da li je zaista tako dramatična ili je za potrebe američkog tržišta dodatno iskrojena, tek priča o Ročovim literarnim počecima zvuči neverovatno. Kao momak je osuđen na doživotnu robiju. U zatvoru je, kako ga niko nije posećivao, i ničemu nije mogao da se nada, hteo da se ubije. Više puta je premlaćivan do samog kraja. Jedanput je ostao paralizovan i ponovo poslat u zatvorsku ludnicu. Tamo su ga kljukali pilulama, vezivali za krevet, „lečili ga“ elektrošokovima, i najzad vratili u samicu. U njoj je, po prašini (prethodno je jastukom zatvorio pukotinu između vrata i poda, kako promaja ne bi izbrisala njegov trud) ispisao prve dve reči: „Božić i zatvor“. Kasnije je od te dve reči nastala priča, pa pozorišna predstava kojom je nadleteo svoj geto, zločine, jad i pokajanje, rešetke i samoću. „Unutrašnji glasovi“ postali su poznati širom Amerike. Pozorišna trupa sa Ročom kao rediteljem i glumcem na čelu, sastavljena iz isključivo zatvorskih kadrova, hiljadu pet stotina puta dobijala je dnevni boravak na slobodi, pozdravljana ovacijama u salama Vašingtona i okoline i svaki put se svaki njen član uredno vraćao u tamnicu na počinak.

Ali od tada je prošlo mnogo vremena, još dva zaglavljivanja u zatvoru (u toku poslednjeg podužeg boravka jedan od filmova u kome igra glavnu ulogu o slamovima Vašingtona bio je čak i na Kanskom festivalu).

Hteo sam da idem ali me nisu pustili. Bilo bi to prvi put da je putovao van Amerike.

Nada se da nikad više neće biti s one strane rešetaka. Izdržava se od „motivacionih govora“. Američka publika voli da čuje neverovatne priče iz života. U svojim motivacionim govorima, on najviše priča prvi deo priče – prvi zatvor, pakao, kreativni početak i predsedničko pomilovanje. Ono što se dogodilo posle nije baš toliko podsticajno.

Dok sam plaćala račun za ručak na koji me je izveo, očekujući da mu pomognem u organizovanju nekog od svojih „motivacionih“ predavanja (mada nije imao ništa protiv da svoju priču za džabe podeli s čitaocima „Politike“), pitala sam ga: „Hoćete li vi Roč najzad postati kreativni i van ćuze?“ Odgovorio mi je da piše svoju biografiju.

„Mnogi su to pokušali ali nisu uspeli. Samo ja znam šta je sve bilo i šta je sada. Ne bih ja kao mladić smeo ni da uđem u ovaj kraj u kome sada sedim, sem kao čistač ulica ili cipela. A ja nikada nisam uterivao sjaj u tuđu obuću, niti sam radio bilo koji drugi obični posao. Ili sam bio u zatvoru, i pisao, ili sam na slobodi pravio probleme. Više neće biti tako.“

-----------------------------------------------------------

Ljubav u rešetkama

„Odrastao sam tražeći svoje mesto u borbi za opstanak. Nikad se nisam ženio, iako imam dvoje dece. Tek nedavno sam prvi put nekome izjavio ljubav – mojoj verenici, sa kojom sam se tu i tamo vezivao svakih nekoliko godina. Ona je u međuvremenu imala jednog ili dva muža. Upoznao sam je kada sam imao 28 godina, a ona 19. Izlazio sam iz zatvora svaki dan, jer sam sa svojom zatvorskom trupom izvodio predstave po Vašingtonu i okolini. Sreo sam je u jednom televizijskom studiju. Sada mi je 65, od toga sam trideset godina bio iza ključa.“