Византија данас у Европи

Мишел Каплан, професор византијске историје на Универзитету Париз I Сорбона и почасни председник овог универзитета, ових дана гост је београдске издавачке куће „Клио”, која је објавила његову књигу „Византија”, у преводу Бранка Ракића. Реч је о првом наслову из „Клиове” едиције „Водичи кроз цивилизације”. Свака информација у овом приручнику представљена је у контексту обичаја, веровања и начина мишљења византијске цивилизације. Читалац ову богато илустровану књигу може да прати редом, по поглављима, или користећи се опширним индексом, мапама и схемама.

Мишел Каплан стручњак је и за историју менталитета Византије, историју сеоске средине и хагиографију, председник је француске асоцијације за византијске студије и директор лабораторије за византијску историју при престижном Центру за историју и цивилизацију Византије и Блиског Истока.

Византија је данашњем свету оставила и православно наслеђе, а нашег саговорника питамо колико Запад данас разуме православне народе? 

– Проблем је у томе што је, уопштено говорећи, православни свет слабо познат на Западу, како у католичким, тако и у протестантским земљама. Начин да се људи на Западу заинтересују за византијску цивилизацију, пре свега, је у томе да они схвате да постоји један део Европе који је православни. Ипак, врло је развијено интересовање за савремену Русију и сви који се баве овом темом у извесном смислу морају да проучавају њено византијско наслеђе. Ја уочавам везе између византијског политичког система и Лењина, Стаљина, Путина, и сматрам да је неопходно познавање прошлости како би се уочило функционисање данашњег света, каже Мишел Каплан. 

Ипак, према Каплановим речима, данас се у Француској византијском цивилизацијом у начелу баве сви студенти историје, не само због тога да би постали византолози, већ пре свега да би разумели тај прелаз између античког света и света ране модерне Европе.

– У оквиру средњовековних студија француски студенти уче историју Византије, али то сигурно није онолико колико се у Србији учи. Често је природа познавања Средњег века искључиво везана за Западни свет, а оно што је француским византолозима и професорима тешко да објасне студентима, то је пре свега једна врло проста чињеница да 476. година и пад Рима не значе уједно и крај римског света, јер Рим наставља да живи на Истоку, напомиње наш саговорник.

У нашем делу Европе Византија је посебно предмет идеализације, дивна поетска тема. На питање како види човека „византијскога кова”, и може ли се он одвојити од система у којем је живео, Мишел Каплан одговара:

– Тешко је говорити начелно о човеку Византије због тога што, захваљујући распореду изворне грађе, ми углавном познајемо оне Византинце који су припадали вишим друштвеним слојевима. Византијски човек је резултат једне прогресивне еволуције од римског грађанина. Они Византинци чије мисли знамо, за себе су веровали да су свет. Са појавом и развојем хришћанства у Европи и римски грађанин се мења. Врло је важно добро разумети начин на који се хришћанство наметнуло. Константин је, почетком 4. века, одлучио да дозволи исповедање хришћанства, што значи да је сматрао да су му хришћани потребни да би створио своје ново царство. Основа те нове конструкције јесте цар, јер управо је он одлучио да дозволи хришћанство и да ослободи хришћане. Он је схватио да унутар онога што бисмо назвали хришћанском црквом тога доба влада једна врста нереда, у оквиру које није постојао договор око основних питања везаних за дефиницију догме. Због тога је Константин сазвао први васељенски сабор, којим је и председавао. Одатле се рађа једна врло дубока идеологија из које настаје идеја да је цар, први међу хришћанима, и да је изнад читаве црквене организације.

Колико је данас византијског у европском идентитету, уколико га уопште можемо одредити, питали смо нашег саговорника.

– Велики део правног система Европе, у основи, почива на римском праву. Античка књижевност дошла је до нас захваљујући Византинцима. Знања из области медицине, математике и низа других научних дисциплина до нас су дошла захваљујући Византији. Читаву ренесансну Европу оплодила су дела која су Византинци пренели у Европу и која су настала на византијском тлу – одговорио је Мишел Каплан.