Недостаје ми да ме загрли, да ми каже: „Око моје“

-Како си Анђела, душо? Надам се да су прошле све операције и интервенције и да се сад полако опорављаш?

„Јесте… Све је коначно завршено… Почела сам да идем и у школу. Сада сам трећи разред медицинске школе у Смедереву.

Некада ме у школу вози тата, некада идем аутобусом. Заиста се трудим да идем напред… колико год могу.

Прошла сам пакао… Било је ужасно…

У свим болницама где сам била, били су коректни према мени.

О томе не желим ништа више да кажем“…

-Претпостављам да ти Немања јако недостаје и да много патиш за њим?

Немања Стевановић је био њен момак и њена велика љубав. Његова сестра Теодора је у тексту о њему написала: „У шали смо им говорили: вас може само смрт да растави“.

Нажалост, тако се и догодило. Немања је смртно страдао на Равном Гају, недалеко од Малог Орашја, а Анђела је са другарицама Теодором и Андријаном отишла у Дубону да се види са друштвом. Те ужасне ноћи, препуне најстрашнијих злочина, рањене су и Андријана и Анђела. Теодора је остала у колима, успела да побегне и позове полицију. У Дубону је и полиција и Хитна помоћ стигла брзо, за око 15 минута. Али, за неке је већ било касно, јер је помахнитали убица, из чиста мира, успео да саспе гомилу смртоносне муниције у невине младе људе који су му се, сасвим случајно, затекли у видном пољу.

Те ужасне мајске ноћи, смртно су страдали сестра и брат: Кристина (19) и Милан Панић (22) и Далибор Тодоровић (24), њихов пријатељ из Дубоне. У Малом Орашју, на Равном Гају, убијено је пет младића из тог села: Никола (15), Аца (17), Марко (18), Лазар (19), Немања (21), а Петар Митровић-Пеца (25) је, од последица задобијених повреда, преминуо након 50 дана у болници у Београду.

Хитна служба или родитељи су одвезли рањене са Равног Гаја у Ургентни центар Смедерево, а рањене из Дубоне одмах у Београд.

„Прочитала сам текст о Немањи, допао ми се и расплакала сам се…“, каже Анђела.

-Знам, верујем. Сви плачу док читају…

Анђела: „Али он је мене сачувао. Он је мој анђео чувар. Био је и на земљи, а сада ме чува горе, са неба. Знам то“.

-Да ли би могла да ми напишеш или испричаш нешто о себи и свему што ти се издешавало задњих месеци? Само онолико колико можеш и желиш. Ништа није хитно.

 Анђела: „Хоћу, сад ћу да почнем да пишем, па ћу вам послати“.

-Хвала мила моја. Само полако, без оптерећења. Кад и колико будеш могла и хтела.

Колико имаш година? Кад ти је рођендан?

Анђела: „Имам 17 година, а 19. марта, пуним 18“.

Анђела је покушала да сама напише делић своје страшне приче, али није могла. Написала је и избрисала неколико порука. Каже да жели, да је покушала, али не може.

„Још нисам спремна“.

Боље је да то уместо мене уради нека моја другарица или моја сестра.

Анђела Стевановић

Анђела је опозвала слање поруке

Анђела

Анђела је опозвала слање поруке…

Анђела је опозвала слање поруке…

Анђела: „Стварно сам почела сам да пишем, хтела сам, мислила сам да ћу моћи… Али нисам спремна и не могу… Боље је да неко други пише уместо мене… Нека моја другарица или сестра. Ево, може моја најбоља другарица Мима“.

Желиш ли да причаш о Немањи? Сигурно ти много недостаје?

Анђела: „Када будем спремна за то. Јако ми недостаје његов загрљај, његова топлина и лепа реч. Недостаје да ми каже: Око моје! Али, он је мој анђео чувар који ме сад гледа са неба и чува… Као што ме је сачувао и оне ноћи. Не могу ништа више да причам. Извините.

Стварно се трудим да наставим даље… “

Убрзо се јавила Мима

 „Добар дан, ја сам Мима, Анђелина најбоља другарица. Она не може да пише нити да прича, а волела би. Ево, испричаћу ја нешто уместо ње“.

-Хвала драга Мима, најбоља Анђелина другарице!

Да ли ти је то право име или надимак? Јако је лепо.

„То ми је право име. Из Дубоне никога нисам познавала, али сам најбоља Анђелина другарица и другарица свих момака који су те вечери настрадали. Са некима сам се дружила мало више, са некима мање, један од њих ми је био и кум. То је било једно дивно друштво и прелепо дружење. Били смо различитих година, али то уопште није било важно. Често смо излазили и били заједно. Мислим да нам је било најлепше кад смо се окупљали код нашег Пеце, правили палачинке, играли карте… Шалили се и смејали“.

-Пецине палачинке се понављају већ у трећем тексту!

Прво у тексту о Пеци… Други пут о Марку, и сад трећи пут.

„То је наш Пеца, недостају нам његове шале и окупљања код њега…

Анђела је била весела и срећна девојка, пуна љубави, доброте, лепо васпитана, волела је друштво и изласке.

Волела је да носи само фармерице и хаљине, а никад није волела тренерке. Увек је била сређена и није волела да изађе из куће ако није дотерана и пре него што стави свој омиљени парфем.

Била је лудо заљубљена у Немању и он у њу. Много су се волели и били су диван пар. Понекад смо се шалили да њу и Немању само смрт може да раздвоји.

Нажалост, тако се и догодило.

Била је баш везана за њега, и она сама каже да је он њу спасио те вечери, да је био и да је још увек њен анђео чувар.

Стално прича да живот иде даље, да и она мора даље, да би то и Немања волео. Али, кратко је време прошло да би њене страшне ране зацелиле, да би научила да живи са тим и да је не боли толико колико још увек боли.
Са својим повредама се много лакше носи и бори, полако се враћа у „претходни“ живот.

Али, не и са тим да Немање више нема.

Те кобне вечери, 4. маја, срећом нисам била ни на Равном Гају, ни у Дубони. Спремала сам се за спавање, била сам баш уморна“, наставља причу Мима.

„Међутим, почеле су да стижу поруке, позиви са свих страна… Обавештавали су ме ко је погинуо, какво је стање повређених… Било је на стотине порука и позива те ужасне ноћи и наредних дана.

Била сам јако уплашена… Шокирана. Желела сам да се само пробудим из тог ужасног сна и кошмара.

Нажалост, није био само ружан сан. Била је ужасна трагедија коју ћемо памтити док смо живи.

Сви смо веома тешко поднели смрт, убиство наших другара. Недостају нам сваки дан, посебно за празнике, кад је неком рођендан, кад су нека окупљања и дружења. Све ћемо их памтити и заувек носити у срцу, трудити се да се никад не забораве.

Али, мислим да смо убрзо сви ми схватили да смо потребни деци која су преживела, која се боре за живот и желе да наставе даље.

Тако сам ја од самог почетка била ту уз Анђелу, од првог дана у болници, па све док није изашла. И сада сам уз њу и убудуће, јер је много волим и јер ми је најбоља другарица.

Када сам чула да је и она тешко рањена, да је животно угрожена и да је у коми, било ми је веома тешко. Само сам желела и молила Бога да преживи и да буде добро. Сви смо се много плашили за њу, јер су њене повреде биле јако тешке и компликоване. Повреда главе, ока, унутрашњих органа.

Тада нам је било битно само да преживи.

Анђела је имала предивну дугу плаву косу и знали смо да мора да се скрати због предвиђених операција.
Али то није било важно. Коса ће да порасте, само да нам Анђела преживи. Знали смо да је повреда ока веома тешка и компликована за лечење. Али, наша храбра Анђела, наш велики борац, и то је прегурала. Најбитније је да је око сачувано.

Стално сам писала њеној мами и прошла сам са њом сваку њену операцију, а било их је много. Дуго је била везана за кревет, а кад је почела да прави прве кораке, такође сам била уз њу и бодрила је да издржи и да ће сваки следећи корак да буде лакши.

Када је животна опасност отклоњена, све друго ће ићи лакше. Сећам се кад је први пут сама прешла цео ходник болнице, ја сам била ослоњена на зид и била сам најсрећнија особа на свету. Такође и кад је легла и прекрстила ноге рекла ми је: „гледај шта могу!“

Када смо здрави и млади, на такве ствари се не обраћа пажња и све се некако подразумева. Међутим, у овој ситуацији, сваки нови покрет је велики и дугачак седам миља.

Када је све кренуло набоље и када су ми дозволили да је посећујем, мојој срећи није било краја… Сваки дан сам јој долазила у болницу, седела са њом по цео дан, чешкала је, мазила и причала са њом о свему. Анђела је толико скромна и добра девојка, ништа јој није требало сем њеног ћебенцета и гумених бомбона.
Када смо је питали шта јој је потребно, шта би желела да јој донесемо, рекла је да само жели да иде кући, у своју собицу и ништа више…

Након многих операција, суза, смеха, успона и падова, почео је њен опоравак, и на крају је дошло време и за рехабилитацију у бањи. Знала је да је то за њено добро, па је и то лако прегурала и после свега, вратила се, коначно, својој кући.

Сваки викенд је долазила из бање, а ја сам одлазила тамо, спавала код ње и правила јој друштво. Тако да нисмо дозвољавали да ниједног тренутка буде сама, стално је неко био са њом.

Тешко је поднела када су јој рекли за Немању, јер су се стварно много волели и били су диван пар.

Она је, срећом, и уз надљудске напоре лекарских тимова, преживела и сада мора да настави даље. Анђела је мој НАЈВЕЋИ БОРАЦ и никад јој нећу дати да поклекне.

У мени ће увек имати пријатеља који јој даје подршку.

Она је сада наставила са школовањем и знам да јој је велики сан да ради у болници са децом.
Сигурна сам у то да ће успети, јер је јака и упорна девојка“.

-Да ли јој се полако враћа та жеља за дотеривањем…? Да ли изађете понекад било где?

„Дааа, и сада је увек сређена, остала је потпуно иста…

Чим је изасла из болнице почела је да се дотерује, урадила је нокте, верујем да јој је све то недостајало.

Почела је да излази по граду, али увек са неким друштвом, никад сама“.

– Да ли сте у истом разреду? Да ли школа има разумевања за њу? Друштво, наставници…? Ви имате и праксу по болничким одељењима?

„Анђела је две године старија од мене. Нисмо у истом одељењу, али смо за сваки мали одмор заједно.

Наставници и цела школа имају разумевања за њу, и свима је јако драго што се вратила у школу.

Пракса још увек није почела, али верујем да када буде кренула да ће и она ићи, пошто се ужелела свега тога“.

-Одлично! Очекивало би се да више неће моћи да види болницу.

– Па ти имаш само 15 година Мима? Је ли?

Ако она има 17, ти имаш 15. Баш си зрела, свака част!

„Да, имам само 15 година.

Анђела и ја се знамо целог живота, а задњих неколико година се интензивно дружимо. Неколико месеци пре трагедије смо се баш зближиле, а сада смо нераздвојне“.

-Ти играш фолклор? Да ли је Анђела имала неки хоби…?

„Само Вас молим, што мање о мени, овде говоримо о Анђели, а ја нисам важна. Анђела је тренирала одбојку и ишла на фолклор, али је престала од како је кренула у средњу школу.

Хвала Вама сто пишете о нама!

О повређенима треба да се говори и пише, да не буду заборављени. Наравно, пре свега мора да се поштује достојанство рањених и њихових породица.

„И молим Вас: Ми смо Мало Орашје и Дубона, а не Младеновац!“

-Наравно… Увек то напишем! И одавно сам написала:

„Зар је толико тешко да се запамте имена два села!?“

„Изгледа да јесте, на велику жалост… “, каже Мима!

Дивна, прелепа девојчица, девојка… најбоља другарица, одговорна и зрела за својих само 15 година.

Пожелимо Анђели да се што брже и потпуно опорави и физички и психички, да јој коса порасте онолико колика је била пре страшне трагедије, и још више, да буде срећна, успешна, лепа… А да се држава и друштво потруде да јој омогуће даље школовање, њој и њеном брату, као и наставак рехабилитације докле год то буде потребно, да обезбеди помоћ њеној породици, као и свима другима који су на било који начин оштећени у овом зверском злочину, наводи сајт Јавнисервис.нет.

И да се ни њој, нити било коме, никада не десе сличне трагедије.