Земља чудеса

Богме смо се поштено посмрзавали чекајући да „аналитичари” из „Топлана” процене када је прави тренутак да озваниче почетак сезоне грејања. Постоји ту, тако кажу, некаква процедура коју ваља испоштовати, а која вели да нам није хладно онда када ми то осећамо, већ када они кажу да јесте?! Прате миграције, понашање и природни прираштај поларних медведа па стечена знања примењују на нас, канда.

Као у оној причи када је чобанче пречесто викало „вук” па су сељани престали да се обазиру на њега, тако смо, ваљда и ми, превише запевали: „Хладно нам је”, па су надлежни окренули главе на другу страну...

Но, добро, и томе је ваљда крај?! Почеле су некакве „топле пробе” хладних радијатора, колико год то противуречно звучало. Безмало као и факат да у току лењих месеци уредно стижу рачуни за грејање, а ми их још уредније плаћамо?.. У то доба, веле, ремонтују се топлане, а то кошта, а то траје... Колико и својевремено грађење орбиталне станице „Мир” – па још дан, два дуже.

Мада, када се све сабере и одузме има ту још и неке аналогије – не баш здраворазумне, али аналогије у сваком случају, јер: ако усред лета плаћамо за грејање, дође му нормално да у јесен плаћамо за хлађење? Нормално, колико и да се на уплатницама Инфостана нађу ставке: сређивање приобаља Нила и градско грађевинско земљиште у појасу Газе...

Е, сад, посве је друга ствар то што у нас нормално и логично не иду руку под руку. Ма, ни у истом правцу, а не под руку... Потиру се, море.

У супротном би сасвим нормалан протест Звездараца да им се не дира Пети паркић, резултирао логичним одустајањем инвеститора од намере да у њему зида. Мислим, пре свега би нормално и логично требало да буде да по парковима нема дунђерисања, али...

Овако, сасвим је нормално што се васцела јавност дигла и стала у одбрану паркића, а, опет, сасвим логично да то џаб-џабе чине јер ће, пре или касније, у њему нићи зградурина. Тако то већ бива.

И то, вероватно за два спрата већа од планираног, као компензација за душевни немир инвеститора...

Вероватно су те мучне слике „разуларене” дечурлије и њихових бака и дека како насрћу на голоруке багере и киње преплашене булдожере, оставиле трага у човеку. Само он зна колико се пута пренуо из сна вриштећи: „Само не пластелин под гусенице”, „Спусти ту барбику, убићеш камион”... Страшно је то! А, опет, нормално и логично. У оној диспропорцији, разуме се.

Добро, да ову причу о логичном и нормалном закључимо са чајанком код Кркобабића.

Јесте, оном на коју је као заменик градоначелника позвао самохране мајке из Материнског дома у Звечанској улици, минуле недеље.

И, свака му част на томе, с обзиром на то да су од њих породице, жалости, дигле руке и оставиле их да се са децом потуцају од немила до недрага.

Морам признати да ми је, чувши ту вест, прва асоцијација била: Алиса у земљи чуда, и чајанка код белог зеца, или, беше, лудог шеширџије, не знам?!

Јер, и то су Алисе, земља чудеса је у сваком случају, а ту је и чај. Само да се не заврши као у причи...

Међутим, можда и не буде лоше ако та пракса „на чају код заменика градоначелника” заживи. Зашто?!

Па, због првог дела приче, углавном. Буде ли још каквих перипетија са београдском „Насом” и радијатори оладе – сви у Стари двор на чај.

Када се већ правимо Енглези, понашајмо се тако...