Почетак са прекидом концерта

Отварање овогодишњег Бемуса биће запамћено по „узгредним детаљима”: започео је програмом који публику није довео у салу, па се одвијао међу познатим лицима, без неопходног гламура и свечарске атмосфере. На самом отварању – домаће дело, композитора Зорана Ерића, чији је театарски дух заблистао у композицији названој „Између чинова” („Entr’acte”), коју је Бемус поручио и чијој смо светској премијери присуствовали. Дело невеликог обима писано је у дуализму снажних ритмизованих звукова тимпана удружених са лименим дувачима који фанфарозно најављују подизање завесе над театарским призором и контрастне лирске, разређене атмосфере амбијенталне музике. Између та два пола, заводљивог ритма и разнежене харфе комбинују се мозаици слика, кратких оркестарских брија и лирских застанака. Оригинално, са набојем, добро оркестрирано и узбудљиво! Оркестар Београдске филхармоније управо у оваквим ситуацијама, приликом првих извођења непознатих композиција, показује квалитете: студиозност, замах, истанчаност.

Ипак, вече ће се памтити по необичном догађају са солистом Јоханесом Мозером (29) коме је усред последњег става Првог концерта у Ес-дуру оп. 107 Дмитрија Шостаковича за виолончело и оркестар, пукла жица и он је, прекидајући за тренутак извођење, устао и узео инструмент од првог челисте из оркестра. Позајмица се исплатила, извођење је успешно окончано, иако је одлични млади солиста имао још много виртуозних пасажа да изведе на туђем инструменту! Драмски набој, тежина партитуре и концентрација красили су његову интерпретацију до самог краја. Скоро равноправни солиста био је Игор Лазић на хорни који је, посебно тему лирског става, извео надахнуто и музикално.

Диригент Марк Горенштајн, огромне репутације и добар познавалац руског репертоара, исказао се у Петој симфонији у е-молу П. И. Чајковског, а солисти Београдске филхармоније су искористили прилику да вајају своје деонице (такође прва хорна, али и фагот, кларинет, флаута, гудачи...). Ипак су доминирали лимени дувачи, трубе и тромбони, због своје позиције, блештавог и продорног звука.

Ерићева композиција била је једина новина у програму. Победник Конкурса Чајковски у Москви 2002, виолончелиста Јоханес Мозер, учио је код Давида Герингаса чију смо интерпретацију истог дела слушали пре годину дана са Краљевском филхармонијом из Лондона у пуној сали Сава центра и не можемо је заборавити. Симфоније Чајковског се изводе такорећи свакодневно и могле су се изоставити прве фестивалске вечери.

Кренуло је без иновација, утабано и са провереним словенским програмом који је део сваке редовне концертне сезоне, прекидом извођења дела које на нашим просторима такође постаје репертоарско.