Сувише амерички за Нобела

Специјално за „Политику”
Вашингтон, октобра – Америка је ових дана доживела још једну у низу увреда из елитних светскихкругова, коју сматра неправедном. Са севера Европе из Стокхолма, са најкомпетентнијег места јој је поручено да је „сувише ускогруда, провинцијална, и опседнута собом”, те да њени писци тешко могу да се надају најугледнијој награди за књижевност. Лоше вести из престонице Нобеловог комитета пренео им је преко агенција, стални члан жирија, и генерални секретар Шведске академије, Хорас Енгдал. Није случајно што је највећи број Нобелових лауреатаиз Европе, додао је овај функционер Нобелове заоставштине, уз оцену да је Америка „неука”. Не може да се надмеће са великим писцима Европе.

„Постоји наравно снажна литература у свим великим културама, али не може се побећи од чињенице да је Европа још увек светски центар књижевности…а не Америка”. Она у суштини не учествује у великом књижевном дијалогу и спутана је незнањем, објаснио је Енгдал, само неколико дана пред почетак објављивања свих овогодишњих Нобелових лауреата. Иако се до тренутка проглашења, 9. октобра, нови нобеловац држи у апсолутној тајности, а потом до свечане предаје медаље и новца (око милион евра) остаје још два месеца да се нахвали, анализира и искритикује, Енгдал је сузио избор на „стари део света”, унапред елиминишући нови.

Гаф из Стокхолма

Да ли је то случајни „гаф” или навођење стокова у кладионицама на танак лед, тек амерички писци нагло су, после ове изјаве, пали на светској литерарној берзи. У Лондону, где живи прошлогодишња победница Дорис Лесинг, Енглезисклони клађењу предност дајуиталијанском професору германистике, преводиоцу, новинару и писцу из Трста Клаудију Магрису („Дунав” 1986, „Друго море” 1991). Ако је судити по енглеској интуицији,шансу да се допадне шведском жирију има и израелски писац, професор и новинар Амос Оз, а није искључено да Нобел оде ове године у Земљу излазећег сунца у руке светски познатог Јапанца Харуки Муракамија.

Не дижу се руке ни од Американаца у британској краљевини, без обзира на несмотрена разуверавања из Стокхолма. Из старе гардепомињу се светски класици: Џон Апдајк, Џојс Керол Оутс и пре свих њих Филип Рот.

У америчким књижарама управо је угледала светлост дана нова књига седамдесетпетогодишњег Филипа Рота „Indignation” (Љутња, или Срџба) а на зиму се најављује још један роман. Али творцу легендарног литерарног лика Натана Цукермана суђено је, изгледа, да буде вечити кандидат у Стокхолму…То је неправедно јер, како наводи Мајкл Робертс, челник америчког Пен клуба, „амерички писци предводе авангардни литерарни дијалог” а „Ротје цео свој животни опус посветио откривању и приближавању европских писаца Америци”. Не слаже се ни са увредљивом констатацијом да су књижевници у светској суперсили„провинцијални”. Напротив, они су „амбасадори” европске и друге литературе у САД. Млађа генерација деце имиграната придружила се покрету за откривање „иностраних литерата”.Хунот Дијас и Франсиско Голдман, који корене вуку из Доминиканске Републике и Гватемале, пишу на енглеском језику, али су много учинили да нови латиноамерички писци почну да се читају и на северном делу континента. Дијас је својим првим романом „Чудовишни живот Оскара Ваоа”, писаним добрим делом на „шпанглеском” језику задивио америчку публику, освојио Пулицера, а ускоро ће наша издавачка кућа „Моно иМањана” објавити превод ове изузетне књиге доминиканског Американца.

Срџба због предрасуда

И професори са Харварда жустро су одговорили на изјаву из Стокхолма која унапред елиминише све Американце.

–Енгдалова несрећна оцена има корене у извесној историјској и литерарној кратковидости– каже енглески професор Вернер Солорс, специјалиста за америчку литературу. Не само да су од Синклера Луиса (који је награђен Нобелом 1930), до Тони Морисон (1993) Американци добили десет књижевних нобеловаца, већ су у овој земљи потражили уточиште многи други велики писци из света. Књижевни критичари побунили су се и због недопустиве „генерализације” сталног члана стокхолмског жирија и академије. Није сасвим јасно ни коме су упућене критике: америчким издавачима, писцима или институцијама. У сваком случају ово се не може сврстати под академску критику, или експертску оцену, додаје Џејмс Енгел са Харварда. Као вино, свака књижевност је, по мирису и укусу, локална. Она неизбежно носи отисак тла на коме је настала, рекао је један од америчких академика.

Дејвид Ремник, главни уредник „Њујоркера”, часописакоји први објављује новитете неких од најбољих књижевника, не водећи рачуна да ли су они из Африке, Индије, Америке или Европе, није ни очекивао мудрију изјаву од „сталног секретара жирија који се у историји огрешио о Пруста, Џојса или Набокова…”. То су само нека „не-Нобелова имена”, додаје Ремник, па би било паметније да нам секретар не држи овакве категоричке проповеди. Шеф Њујоркера указује на „виталност генерације Рота, Апдајка, ДеЛила и многих других млађих књижевника…Нико од ових младих и старих душа није опседнут супкултуром кока-коле.

Из Јужне Америке подсећа се такође на неке од вечитих кандидата, као и на то да је после Гарсије Маркеса, континент магичног реализма опет заборављен. Међу Латиноамериканцима најдуже на Нобела чекају Карлос Фуентес, велики мексички писац и интелектуалац, и Марио Варгас Љоса, перуански књижевник, који се преселио у Европу и у политичким есејима приклонио конзервативнијим опцијама.

Коментатор колумбијског „Ел тијемпа” нема међутим ништа против и да медаља оде у руке неког од великих писаца Северне Америке. Стокхолм, међутим, сматра да би тиме промовисао пропалу владавину Џорџа Буша, и то баш ове кључне изборне године када најзад долази до смене у Белој кући. Штета што се политика увукла чак и у вредновање уметника од којих цео свет очекује визионарске одговоре на тешке изазове данашњице. Па се тако, у наводно глобалном свету, писци мере по нацији којој припадају.