​Књига о патњи

Историја је показала да се најсуровији сукоби нису водили између различитих идеолошких група већ унутар истих, истина је која отвара дело Голи оток, Историја, Титов логор кроз архиве Удбе и исказе сведока др Мартина Превишића, професора историје на Филозофском факултету у Загребу, у београдском издању Вукотић медије, чији је био гост на овом 66. међународном београдском сајму књига. Ова потресна књига, која садржи обиље документаристичке грађе и фотографија, чита се, односно гледа се као врсни документарни филм, најпре због потресних сведочења бивших логораша. Аутор др Мартин Превишић даје ширу слику послератног политичког и друштвеног тренутка у ком је формиран логор на Голом отоку, када је Стаљин престао да буде „друг”, слику шока који је изазвала Резолуција Информбироа, начина хапшења, истраге, суђења, транспорта на Голи оток, начина малтретирања логораша, међу којима је било и политичко преваспитавање, до логорске свакодневице, чак и културних програма. У предговору овом издању наш историчар Предраг Марковић истакао је да оваква књига не би била могућа у Србији зато што, пре свега, Државни архив Србије својевољно даје или ускраћује грађу истраживачима, затамњује имена, забрањује фотокопирање, под изговором заштите државне тајне или личних података. Мартин Превишић истражује историју социјалистичке Југославије и Хрватске од 1945. године, био је Фулбрајтов стипендиста на Универзитету Стенфорд, 2019. године, гостујући је професор на неколико америчких универзитета, био је стипендиста Међународне школе за студије Холокауста „Јад Вашем” у Јерусалиму, аутор је више књига, а за ово издање добио је Државну награду за знаност године и Годишњу награду Друштва свеучилишних и других наставника у Загребу 2019. године.

Зашто вас је још од студентских дана заокупљала тема Голог отока, о којој је „много писано, а заправо мало речено”, и због чега вам је важно ово српско издање, иако је приступ теми општенационални?

Теме из раздобља социјалистичке Југославије, али и јужнославенског простора уопште, увек су ми биле некако најинтересантније и интелектуално најзахтевније. Јако тешко је проникнути у све слојеве, да не кажем наслаге, историје овог простора. Година 1948. и раскол Тито–Стаљин, па онда и Голи оток, садржи велики број тих слојева и то све на једном месту. Тема не може да се редукује и банализује, како данас покушавају да се поједноставе бројни историјски проблеми и питања. У овој теми преплиће се идеологија, менталитети, мале и велике историје, појединци, политичке културе, људска нарав, политика. Још као студент сам, читајући књигу Иве Банца Са Стаљином против Тита, увидео колико је ова тема изазовна, али и важна, не само за нашу већ и за светску историју. То је једноставно велика историографска тема. Историчар пише књиге да их људи читају. То ми се чини као неко смислено бављење овим послом. И колико-толико друштвено корисно деловање, да избегнем голооточки термин – друштвено-корисни рад. И када сам још као „зелени” студент почињао та истраживања у Србији, то је био неки мој вид одрастања, и као научника и као човека. Тема логора на Голом отоку и сарадње са сведоцима, те рад у архивима, остави неки белег на вама. Управо зато што се добар део тог процеса одвијао у Србији драго ми је да је књига изашла тамо где је великим делом настајала.

Како сте долазили до архивске грађе Удбе која није била доступна претходним ауторима и да ли сте имали потешкоће да „отворите” преживеле саговорнике до којих сте дошли?

Негде 2010/11. године у Хрватској су почели да се отварају архиви за истраживаче и био сам међу првима који су добили увид у персоналне досијее бивших логораша. То је био један нови свет без којег не би било квалитетног истраживања. На неки начин, иако можда то није толико контроверзна тема као некад, почела је демистификација и Голог отока, али и архива и удбашких досијеа. Додуше, тај процес још траје на овим просторима, али то је једна друга тема. Нека противтежа досијеима Удбе била су сведочења голооточана, која су попуњавала празнине, али у исто време бивала конфронтирана с документима. Баш зато разговори с бившим логорашима постајали су сложен процес. Имате емпатије за људе на заласку живота, који јесу били жртве времена, али с друге стране, не увек и не апсолутно невини. Неки од њих су ми јасно рекли да би били једнако сурови у обрнутом случају. Хоћу рећи да је било тешко ходати по средини, а да не постанете тенденциозни или неки трећеразредни моралист, јер то није ваш посао. Упркос свему, књига је, између осталог, прича о патњи.

Усред сукоба Стаљин–Тито, у друштвеној клими наглог заокрета Југославије у односу на СССР, ко су све били људи називани ибеовцима будући да је било и много дезоријентисаних поводом Резолуције Информбироа?

Посветио сам цело поглавље у књизи покушају дефинисања тога ко су били ибеовци. Комунисти су их све до осамдесетих година прошлог века жигосали као издајнике, ништарије, морално посрнуле људе, каријеристе, противнике КПЈ. Сада јасно видимо, након нових истраживања, да је то било шарено друштво које је немогуће свести на оно што је покушавала службена југословенска историографија. И када се једном зарони у бројност узрока хапшења ибеоваца, тек онда видимо дубину лома у партији 1948. године и колико је то био болан и снажан рез на партијском ткиву, од којег се партија, по мом суду, никада није опоравила. Опет, то је био само један у низу фракцијских сукоба, толико типичан, у овом случају, за КПЈ.

Колико је реална била могућност совјетске војне интервенције и свргавања Тита?

Па очито не велика, што не значи да опасност није постојала. Стаљин је преценио свој углед и харизму у КПЈ када је мислио да ће с неколико резолуција и санкцијама сломити Тита. Већина се емотивно и политички везала уз Тита као лидера НОБ-а. Када је Совјетима постало јасно да без војне интервенције нема пада Тита, већ је било касно, иако су одређени планови постојали. Али Тито се већ повезао са Западом и почео је рат у Кореји. Совјети су, међутим, научили лекцију. Сетимо се Мађарске 1956. године и Чехословачке 1968. године.

Ко су били идејни творци голооточке машинерије и како су били бирани управници логора?

Документовано не знамо. Оно што знамо из историје јесте да људска машта нама краја када је у питању мучење, а када се томе надодају конкретна искуства…

Како тумачите чињеницу да су се на Голом отоку нашли и ратни хероји, врсни комунисти, чак и они који су преживели нацистичке логоре? За кога је била намењена најгора тортура у Петровој рупи?

То је некако најтрагичнија епизода Голог отока. Да су хероји рата понижавани и мучени у посебним логорима, и то од стране својих сабораца. Логично да се систем плашио високо позиционираних ибеоваца који би сутра могли постати језгро нове КПЈ. И да их је интернирао. Али зар то није било довољно? То је стаљинизам.

Голи оток био је заснован на антистаљинистичкој идеологији, а оперисао је стаљинистичким средствима, како сте запазили. По чему је Голи оток личио на гулаге, а по чему на Хитлерове логоре, будући да се и ту дешавала својеврсна „производња”?

Голи оток је био специфичан јер је комбиновао разне елементе гулага и нацикампова. Рецимо, систем логорашке самоуправе у којима логораши руководе логорашима у име тајне полиције је копија из нацилогора. Опет, систем привилеговања и вертикалног успињања и падања у интерној логорашкој хијерархији укорењеној у раду и денунцијација подсећа на гулаге.

Које су по вашем суду најгоре голооточке методе и који затвореник једини није био сломљен? Која су вам сведочења била најпотреснија, поред оног Смиље Филипчев?

Удба је увела потпуно неповерење (и самоћу) међу логорашима. Нико никоме није могао да верује. То је најгоре. Ацо Сингер, који је искусио и логор Аушвиц, рекао ми је да му је то теже падало на Голом отоку него спознаја да је сваки дан могао завршити у плинској комори у нацилогору. Јер са тиме се био помирио. Али да му ово раде другови…

Како тумачите изјаву Александра Ранковића да се знало да је више од једне трећине логораша било невино и изјаву генерала Удбе Јове Капичића о неселективним хапшењима?

То само говори колико је репресија била широка и неселективна – да су, чак и у таквом систему, архитекти логора и хапшења дали, партијским речником – самокритику.

Колико је људи укупно интернирано у логорима на Голом отоку, колико их је изгубило животе од 1948. до 1956. године, колико њих се убило?

Кроз Голи оток прошло је око 13.000 особа, од 1949. до 1956. године. Умрло је бар 300–400. А било је пуно самоубистава.

Повратници су били праћени на слободи. Од чега је све зависило то како ће се уклопити у друштво и постати успешни у својим професијама, као академик Драгослав Михаиловић, или ће живети до краја у страху?

Зависило је од много ствари: од степена сарадње на Голом отоку; да ли је на слободи радио за Удбу и колико ревносно; да ли је био виши функционер када је ухапшен; да ли га је Удба сматрала претњом у својим проценама итд. И када се све то узме у обзир – добије се мера квалитета живота повратника с Голог отока. „Најбоље” су пролазили млађи логораши. Али и то је све условно.

Да ли смо нешто научили од ове најтамније стране комунизма и тоталитаризма?

Када погледамо деведесете на простору бивше Југославије и све што се догодило, укључујући нове логоре, када знамо да данас не постоји музеј на Голом отоку, и када видимо да се Голи оток призива као учинковито решење за бољке постјугословенских друштава – питам се шта је научено.