Победила је идеја осамдесетих

У Модерној галерији у Београду (Страхињића бана 8) Милован Дестил Марковић изложио је радове обједињене под називом Еухаристија. Реч је о изложби која је излагана пре 40 година у Студентском културном центру (СКЦ), Салону Музеја савремене уметности (МСУ), а за ову изложбу добио и Политикину награду 1986. године. Милован Дестил Марковић је један од кључних уметника осамдесетих година прошлог века, оснивач је култног клуба Академија на Факултету ликовних уметности, а свој надимак Дестил је резултат поигравања са именом уметничке групе De Stijl и надимком свога деде кога су због производње ракије звали Дестилација. „Уметнички рад и мој рад ја видим као дестилацију, као прочишћавање мисли”, каже уметник.

Како сте данас доживели „одмотавање” ових радова, какав је тај „други поглед”, сада после четири деценије?

Све је било изненађујуће. Изложба је планирана само пре неколико месеци. Професор др Јерко Денегри је направио концепт изложбе с радовима из осамдесетих. Ја сам се бунио тврдећи да нисам преминули уметник, такве изложбе се праве само с мртвим уметницима! Но, ипак је победила идеја осамдесетих. Било је напорно, за три месеца прикупити и рестаурирати радове. Имао сам страх како ће то изгледати, да ли ћу првенствено ја бити задовољан с радовима које сам радио са својих 25 година? Видети нешто после 40 година, ако је лоше, онда је то убитачно за уметника. Међутим, десило се чудо, презадовољан сам, радови су одлично прихваћени, изложба је одлично посећена. После ове изложбе из осамдесетих, следећа ће бити с радовима из деведесетих и на крају радови из двехиљадитих као пут ка ретроспективној изложби у Музеју Савремене уметности у Београду и Новом Саду.

Како се осећате када излажете у Београду, што није баш често?

У Београду је одувек била врло мала уметничка сцена. За нас уметнике (од концептуалне уметности до нове слике – сцена око СКЦ-а) као излагачки простори постојали су само СКЦ, Салон Музеја савремене уметности и Дом омладине, и то је било све. Из тих разлога нисам могао чешће овде излагати. Такође од деведесетих до двехиљадитих је било најтеже. Поред тога, мора се признати, излагао сам максимално колико је било могуће, управо сам погледао моју биографију, излагао сам скоро сваке године, али не увек у Београду, већ и у такозваној провинцији. Време од 40 година је ипак неки период. Последњих година, ситуација се помало мења, има више излагачких простора, приватних галерија као и колекционара. Ово што се дешава сада у Београду десило се у Берлину пре двадесетак година. Садашња београдска арт-сцена личи на Дивљи запад у вртлогу неолибералног капитализма, па често помислимо да је некад било боље. Ово су тешке промене, за неког набоље за другог нагоре – међутим, права уметност је увек опстајала.

Осамдесетих година прошлог века дипломирали сте на ФЛУ, били протагониста нове слике, основали клуб Академија, добили „Политикину” награду, излагали у Венецији... Ипак, одлучујете се да одете у Западни Берлин. Зашто?

Као врло млад уметник постигао сам до тада незамисливе успехе на простору бивше Југославије. Морам признати, било ми је угодно, али нажалост постајало је претесно. На почетку осамдесетих инфраструктура за савремену уметност била је сведена на само неколико институција у Београду, Загребу и Љубљани. Такође, и поред пасошке либерализације, било је врло напорно одржавати неку виднију циркулацију с тадашњим арт-светом Западне Европе и Америке. Схватио сам да ако желим да наставим са мојом уметничком каријером, приморан сам да се умешам у уметнички свет на просторима западно од Берлинског зида. Пошто нисам хтео да идем у Њујорк, Лондон или Париз, случајно сам открио Западни Берлин, који ме је фасцинирао с неколико врло специфичних погодности: због географске и политичке ситуације, град је био субвенциониран и екстремно јефтин, а Западна Немачка, са својом инфраструктуром и тржиштем, била је надомак руке. У Западном Берлину је било пуно напуштених станова и старих фабричких простора, тако да је 300 квадратних метара коштало само 50 немачких марака. У Београду сам могао да сањам о томе, радио сам у подруму СКЦ-а, живео као подстанар, за собицу плаћао 200 немачких марака и притом нисам имао атеље. Ови практични разлози су ме натерали да Западни Берлин постане мој атеље, а Западна Немачка излагачки простор и галерија. У то време то нико није примећивао, то није био мејнстрим, уметници су одлазили у Њујорк, Лондон или Париз.

Шта је било најтеже у том берлинском уметничком животу? Или је све било лакше него овде?

Као и сваки почетак у новом и непознатом простору, наравно да је било тешко снаћи се. Нисам знао ни немачки ни енглески. Сад често на универзитетима предајем студентима на та два језика. Пад Берлинског зида се десио на мој рођендан и то сам предвиђао још 1985. изложбом Еухаристија. Падом зида град је постао Мека за савремену уметност, уметници са свих страна света су прелазили у Берлин, из истог разлога из којег сам ја то много раније урадио. Град је престигао и Њујорк по важности за уметнике. Изузев (стварно глупих) детаља који се појављују негде средином ратова у Југославији, на Западу се први пут примењује Cancel culture (култура отказивања), па је самим тим постало „напорно” бити уметник из Србије, а још мушкарац (слично руским уметницима данас). И поред ових ондашњих мејнстрим глупости, мени је успевало и данас успева да на светској сцени (поред Марине Абрамовић) будем висококотирани српски уметник. Можда је присутност на светској сцени још увек лакша из Берлина него из Београда? Данас има више „наших” уметника у Берлину него у Паризу. Међутим, после економске кризе 2008. и неолибералне економије и садашње украјинске кризе, у Берлину постаје тесно за младе уметнике, јер је оних 50 немачких марака које сам ја осамдесетих плаћао за атеље сад је порасло на 2.000 евра.

Основа ваше уметности је византијска уметност. Шта је вас још пре 40 година привукло ка том изразу? Из које позиције гледате на средњи век?

Основа моје уметности (поред нечег што се зове лични набој) првенствено је некакав интелектуални спој Маљевичевог супрематизма, концептуалне уметности и византијске ликовности. С данашње тачке гледишта први сам правио спој иконоклазмичног са иконофиличним. То је, можда и не сасвим свесно, почело да се дешава на самом почетку осамдесетих. Имајући лично искуство у концептуалној уметности (у СКЦ-у), онако бунтован, неприлагођен и млад, тражио сам неки мени нови и близак израз, који би задовољио моје потребе у време прелома седамдесетих у осамдесете. На тадашњој Академији су се јавиле назнаке, али кад сам дошао у СКЦ, почео сам да деколажирам, фрагментирам и „цепам” слику, што је била прва назнака тог споја, простора концептуалног и византијског, те сам на Академији изгубио годину, професор ми није дао потпис. После учешћа на Сопоћанској уметничкој колонији 1982. продубила се та веза између концептуалног и византијског у мом раду. На то се рефлектовала урбана музика (нови талас) и ново понашање, перформанс, алхемија, ритуали итд. Постао сам свестан да модерна уметност јењава и да постмодернизам кроз форму савремене уметности долази на сцену. Клуб Академија, који сам почетком 1982. отворио (са Властом Микићем Волканом), после је СКЦ-а постао једино место за тај спој ликовног, музичког као мултимедијалног у већ тада врло урбаном Београду. Самим тим, због те урбаности, у Београду су осамдесетих настали облици уметности који су били много специфичнији од оних у Загребу и Љубљани.

Како долазите до идеје, опишите нам тај процес?

На самом почетку, кад сам имао прве изложбе и тако постао професионални уметник, схватио сам да као стваралац треба да инсистирам да радим нешто што до тада није постојало. Увек ме је интригирала иновативност, можда је то део преосталог модернизма у мени. Рецимо слова, у форми текста, постоје у мом раду већ од самих почетака осамдесетих. Тај део у свим мојим радовима називам иконокласним делом. Слова и њима сличне читљиве знакове користим и данас, али то више нису типична слова већ бар-кодови, они данас замењују читљивост као и апстракцију у мојим радовима.

Да ли сада радите нешто ново?

Увек је нешто ново на помолу. То ми увек прија пошто бављење уметношћу видим као једно велико путовање. Тренутно, пред очима ми је некакав (не знам како то изгледа) спој, веза или повезивање старијих радова на битумену и новијих баркодираних радова. Златне листиће и данас користим у радовима (већ од 1982), они чине тај словно-знаковно-кодирани или концептуални део у раду. Имам потребу за поновну употребу битумена, данас другачије него осамдесетих, те при томе прикажем „прљавост” тог материјала. Желим да радови на први поглед изгледају лепршаво, романтично и спиритуално, а притом садрже тешко видљиве поруке фокусиране на екологију и заштиту околине.