Pobedila je ideja osamdesetih

U Modernoj galeriji u Beogradu (Strahinjića bana 8) Milovan Destil Marković izložio je radove objedinjene pod nazivom Euharistija. Reč je o izložbi koja je izlagana pre 40 godina u Studentskom kulturnom centru (SKC), Salonu Muzeja savremene umetnosti (MSU), a za ovu izložbu dobio i Politikinu nagradu 1986. godine. Milovan Destil Marković je jedan od ključnih umetnika osamdesetih godina prošlog veka, osnivač je kultnog kluba Akademija na Fakultetu likovnih umetnosti, a svoj nadimak Destil je rezultat poigravanja sa imenom umetničke grupe De Stijl i nadimkom svoga dede koga su zbog proizvodnje rakije zvali Destilacija. „Umetnički rad i moj rad ja vidim kao destilaciju, kao pročišćavanje misli”, kaže umetnik.

Kako ste danas doživeli „odmotavanje” ovih radova, kakav je taj „drugi pogled”, sada posle četiri decenije?

Sve je bilo iznenađujuće. Izložba je planirana samo pre nekoliko meseci. Profesor dr Jerko Denegri je napravio koncept izložbe s radovima iz osamdesetih. Ja sam se bunio tvrdeći da nisam preminuli umetnik, takve izložbe se prave samo s mrtvim umetnicima! No, ipak je pobedila ideja osamdesetih. Bilo je naporno, za tri meseca prikupiti i restaurirati radove. Imao sam strah kako će to izgledati, da li ću prvenstveno ja biti zadovoljan s radovima koje sam radio sa svojih 25 godina? Videti nešto posle 40 godina, ako je loše, onda je to ubitačno za umetnika. Međutim, desilo se čudo, prezadovoljan sam, radovi su odlično prihvaćeni, izložba je odlično posećena. Posle ove izložbe iz osamdesetih, sledeća će biti s radovima iz devedesetih i na kraju radovi iz dvehiljaditih kao put ka retrospektivnoj izložbi u Muzeju Savremene umetnosti u Beogradu i Novom Sadu.

Kako se osećate kada izlažete u Beogradu, što nije baš često?

U Beogradu je oduvek bila vrlo mala umetnička scena. Za nas umetnike (od konceptualne umetnosti do nove slike – scena oko SKC-a) kao izlagački prostori postojali su samo SKC, Salon Muzeja savremene umetnosti i Dom omladine, i to je bilo sve. Iz tih razloga nisam mogao češće ovde izlagati. Takođe od devedesetih do dvehiljaditih je bilo najteže. Pored toga, mora se priznati, izlagao sam maksimalno koliko je bilo moguće, upravo sam pogledao moju biografiju, izlagao sam skoro svake godine, ali ne uvek u Beogradu, već i u takozvanoj provinciji. Vreme od 40 godina je ipak neki period. Poslednjih godina, situacija se pomalo menja, ima više izlagačkih prostora, privatnih galerija kao i kolekcionara. Ovo što se dešava sada u Beogradu desilo se u Berlinu pre dvadesetak godina. Sadašnja beogradska art-scena liči na Divlji zapad u vrtlogu neoliberalnog kapitalizma, pa često pomislimo da je nekad bilo bolje. Ovo su teške promene, za nekog nabolje za drugog nagore – međutim, prava umetnost je uvek opstajala.

Osamdesetih godina prošlog veka diplomirali ste na FLU, bili protagonista nove slike, osnovali klub Akademija, dobili „Politikinu” nagradu, izlagali u Veneciji... Ipak, odlučujete se da odete u Zapadni Berlin. Zašto?

Kao vrlo mlad umetnik postigao sam do tada nezamislive uspehe na prostoru bivše Jugoslavije. Moram priznati, bilo mi je ugodno, ali nažalost postajalo je pretesno. Na početku osamdesetih infrastruktura za savremenu umetnost bila je svedena na samo nekoliko institucija u Beogradu, Zagrebu i Ljubljani. Takođe, i pored pasoške liberalizacije, bilo je vrlo naporno održavati neku vidniju cirkulaciju s tadašnjim art-svetom Zapadne Evrope i Amerike. Shvatio sam da ako želim da nastavim sa mojom umetničkom karijerom, primoran sam da se umešam u umetnički svet na prostorima zapadno od Berlinskog zida. Pošto nisam hteo da idem u Njujork, London ili Pariz, slučajno sam otkrio Zapadni Berlin, koji me je fascinirao s nekoliko vrlo specifičnih pogodnosti: zbog geografske i političke situacije, grad je bio subvencioniran i ekstremno jeftin, a Zapadna Nemačka, sa svojom infrastrukturom i tržištem, bila je nadomak ruke. U Zapadnom Berlinu je bilo puno napuštenih stanova i starih fabričkih prostora, tako da je 300 kvadratnih metara koštalo samo 50 nemačkih maraka. U Beogradu sam mogao da sanjam o tome, radio sam u podrumu SKC-a, živeo kao podstanar, za sobicu plaćao 200 nemačkih maraka i pritom nisam imao atelje. Ovi praktični razlozi su me naterali da Zapadni Berlin postane moj atelje, a Zapadna Nemačka izlagački prostor i galerija. U to vreme to niko nije primećivao, to nije bio mejnstrim, umetnici su odlazili u Njujork, London ili Pariz.

Šta je bilo najteže u tom berlinskom umetničkom životu? Ili je sve bilo lakše nego ovde?

Kao i svaki početak u novom i nepoznatom prostoru, naravno da je bilo teško snaći se. Nisam znao ni nemački ni engleski. Sad često na univerzitetima predajem studentima na ta dva jezika. Pad Berlinskog zida se desio na moj rođendan i to sam predviđao još 1985. izložbom Euharistija. Padom zida grad je postao Meka za savremenu umetnost, umetnici sa svih strana sveta su prelazili u Berlin, iz istog razloga iz kojeg sam ja to mnogo ranije uradio. Grad je prestigao i Njujork po važnosti za umetnike. Izuzev (stvarno glupih) detalja koji se pojavljuju negde sredinom ratova u Jugoslaviji, na Zapadu se prvi put primenjuje Cancel culture (kultura otkazivanja), pa je samim tim postalo „naporno” biti umetnik iz Srbije, a još muškarac (slično ruskim umetnicima danas). I pored ovih ondašnjih mejnstrim gluposti, meni je uspevalo i danas uspeva da na svetskoj sceni (pored Marine Abramović) budem visokokotirani srpski umetnik. Možda je prisutnost na svetskoj sceni još uvek lakša iz Berlina nego iz Beograda? Danas ima više „naših” umetnika u Berlinu nego u Parizu. Međutim, posle ekonomske krize 2008. i neoliberalne ekonomije i sadašnje ukrajinske krize, u Berlinu postaje tesno za mlade umetnike, jer je onih 50 nemačkih maraka koje sam ja osamdesetih plaćao za atelje sad je poraslo na 2.000 evra.

Osnova vaše umetnosti je vizantijska umetnost. Šta je vas još pre 40 godina privuklo ka tom izrazu? Iz koje pozicije gledate na srednji vek?

Osnova moje umetnosti (pored nečeg što se zove lični naboj) prvenstveno je nekakav intelektualni spoj Maljevičevog suprematizma, konceptualne umetnosti i vizantijske likovnosti. S današnje tačke gledišta prvi sam pravio spoj ikonoklazmičnog sa ikonofiličnim. To je, možda i ne sasvim svesno, počelo da se dešava na samom početku osamdesetih. Imajući lično iskustvo u konceptualnoj umetnosti (u SKC-u), onako buntovan, neprilagođen i mlad, tražio sam neki meni novi i blizak izraz, koji bi zadovoljio moje potrebe u vreme preloma sedamdesetih u osamdesete. Na tadašnjoj Akademiji su se javile naznake, ali kad sam došao u SKC, počeo sam da dekolažiram, fragmentiram i „cepam” sliku, što je bila prva naznaka tog spoja, prostora konceptualnog i vizantijskog, te sam na Akademiji izgubio godinu, profesor mi nije dao potpis. Posle učešća na Sopoćanskoj umetničkoj koloniji 1982. produbila se ta veza između konceptualnog i vizantijskog u mom radu. Na to se reflektovala urbana muzika (novi talas) i novo ponašanje, performans, alhemija, rituali itd. Postao sam svestan da moderna umetnost jenjava i da postmodernizam kroz formu savremene umetnosti dolazi na scenu. Klub Akademija, koji sam početkom 1982. otvorio (sa Vlastom Mikićem Volkanom), posle je SKC-a postao jedino mesto za taj spoj likovnog, muzičkog kao multimedijalnog u već tada vrlo urbanom Beogradu. Samim tim, zbog te urbanosti, u Beogradu su osamdesetih nastali oblici umetnosti koji su bili mnogo specifičniji od onih u Zagrebu i Ljubljani.

Kako dolazite do ideje, opišite nam taj proces?

Na samom početku, kad sam imao prve izložbe i tako postao profesionalni umetnik, shvatio sam da kao stvaralac treba da insistiram da radim nešto što do tada nije postojalo. Uvek me je intrigirala inovativnost, možda je to deo preostalog modernizma u meni. Recimo slova, u formi teksta, postoje u mom radu već od samih početaka osamdesetih. Taj deo u svim mojim radovima nazivam ikonoklasnim delom. Slova i njima slične čitljive znakove koristim i danas, ali to više nisu tipična slova već bar-kodovi, oni danas zamenjuju čitljivost kao i apstrakciju u mojim radovima.

Da li sada radite nešto novo?

Uvek je nešto novo na pomolu. To mi uvek prija pošto bavljenje umetnošću vidim kao jedno veliko putovanje. Trenutno, pred očima mi je nekakav (ne znam kako to izgleda) spoj, veza ili povezivanje starijih radova na bitumenu i novijih barkodiranih radova. Zlatne listiće i danas koristim u radovima (već od 1982), oni čine taj slovno-znakovno-kodirani ili konceptualni deo u radu. Imam potrebu za ponovnu upotrebu bitumena, danas drugačije nego osamdesetih, te pri tome prikažem „prljavost” tog materijala. Želim da radovi na prvi pogled izgledaju lepršavo, romantično i spiritualno, a pritom sadrže teško vidljive poruke fokusirane na ekologiju i zaštitu okoline.