Још нешто о Дражи и Титу

Среда је, 18. октобар 2023. година. Налазим се у чекаоници здравствене установе у Младеновцу. Ту је и петнаестак пацијената у реду за проверу општег стања здравља, како бисмо добили уверења за продужење возачких дозвола.

А баш претходног дана, у уторак, откривени су спомен-соба и споменик ђенералу Драгољубу Дражи Михаиловићу, команданту ЈВуО у главном граду Србије, на месту његове породичне куће, у Брегалничкој улици број 24.

По старом српском обичају, када се нађу на истом месту бар њих тројица, креће се са „бистрењем високе политике”, па је тако почела и прича у чекаоници о јучерашњем догађају. Један маркантан пацијент почео је да оговара Матију Бећковића.

Оштро сам реаговао уз речи: – Матија је тајнословац, дариван с неба талентом за словарску промисао, да је мој добар пријатељ, а уз то млађи два и по месеца, те да смо обојица синови истакнутих припадника четничког покрета, који су се под командом црногорског герилца војводе Павла Ђуришића борили и положили своје животе за краља и отаџбину, након чега је престала свака даља расправа а додуше и није било времена за неку ширу размену мишљења.

И то је управо повод да из личног угла саопштим истину, не на бази научнофилозофског истраживања, или по принципу шта би било кад би било, већ баш онако како је било. А то је управо и разлог да у наставку прикажем живу историју која се тиче предметне теме.

Истина је да је Дража, тада пуковник Краљевске војске, стао на чело малобројне групе одважних патриота и стекао епитет првог герилца Европе (неки подаци ипак говоре да је то био пољски мајор Хубал, 1939) и под геслом „За краља и отаџбину” основао четнички покрет за борбу против окупатора и очување постојећег монархистичког режима.

Скоро истовремено долази до оснивања другог покрета отпора, са вођом комуниста Титом на челу, под називом партизански покрет. Сам израз партизан потиче још из доба Наполеонових освајања Европе и царске Русије 1812, када су групе руских сељака и родољуба, које су се самостално организовале и оружјем отетим од непријатеља, нападале и узнемиравале позадину француске војске.

Истина је и да су оба покрета била против окупатора и борила се за слободу свог народа. Основна разлика између ова два антифашистичка покрета, оба поникла на тлу ондашње државе Југославије, боље рећи на територији централне Србије, пре свега је идеолошке природе. Док се четнички покрет, касније ЈВуО, борио истовремено и за ослобађање земље од окупатора и за одржавање статуса кво режима, насупрот њему партизански покрет је у први план ставио рушење постојећег капиталистичког привредног и друштвеног уређења и укидање монархије, док се ослобођење земље од окупатора свакако подразумевало.

А како другачије објаснити тактику четничког покрета, да се избегавају напади на непријатељску позадину, како не би изазивали одмазду над својим становништвом, посебно над старцима, женама, ђацима и децом, јер је окупатор био немилосрдан: За једног убијеног Немца стрељано је сто, а за једног рањеног, педесет Срба (Буково, Крагујевац, Краљево, Козара…). Очигледно да је Дража калкулисао, да пре свега сачува свој народ, као што то данас, након осамдесет година, чини и Путин у рату са Америком.

Тито није калкулисао. Напротив, немилосрдно до фанатизма се обрачунавао, без обзира на цену, и са окупатором и са домаћим ривалима, пре свега да би срушио постојећи режим и преузео власт.

На крају рата, партизанске јединице прерастају у моћну НОВЈ и заједно су, након четири године ратовања, са јединицама совјетске армије ослободиле главни град Београд, а убрзо и целу Југославију. Тито се као вођа комуниста и НОВЈ и победник у Другом светском рату, немилосрдно обрачунавао са носиоцима сваке врсте непријатељства, а нарочито са идеолошким противницима.

Дража Михаиловић (Фото „Википедија”)

Овде треба истаћи нешто што се ретко среће у историји људске цивилизације, а то је да се Тито у основи није обрачунавао са потомцима својих непријатеља, изузев ако и они нису постали носиоци непријатељских идеја и дела. То је био најбољи начин да на своју страну привуче и потенцијалне противнике и оствари што веће јединство у реализацији својих циљева.

Да је и ово истина потврђују следећа два упечатљива примера из наше новије историје:

Милан Зечар, Србин из Шћећинца код Требиња, рођен 1906, насељен у селу Реткоцер код Урошевца у Метохији, по одслужењу редовног војног рока добија чин резервног поднаредника. После окупације Југославије приступа партизанском покрету отпора. Погинуо је 9. јуна 1944. у Мајанце код Кочана на Брегалници, као командант Косовске бригаде НОВЈ. За народног хероја проглашен је 5. маја 1951. Иза себе је оставио потомке, ћерку Верицу и синове Светозара и Гојка.

Марко Бјелић, Црногорац из Горњег Заостра крај Берана, рођен 1905, насељен у селу Мали Врановац, општина Баране, код Пећи у Метохији. Редован војни рок одслужио је у краљевој гарди на Бледу 1932. По окупацији земље, као краљев гардиста, ступа у редове четничког покрета под командом тада мајора Павла Ђуришића. Погинуо је 16. маја 1942. на мосту у Мојковцу. За хероја проглашен је од руководства ЈВуО у егзилу 1965, Чикаго – Детроит, САД. Оставио је потомке, синове Светозара, Новака и Борислава.

Сви Миланови потомци су завршили факултете. Ћерка Вера са завршеним Пољопривредним факултетом радила је у струци као сви потомци осталих грађана. Син Светозар, са дипломом Правног факултета, достигао је врхунац у својој каријери, када је изабран за заменика савезног министра за правосуђе и управу. Други Миланов син Гојко, генерација са Економског факултета у Београду и мој добар друг, добацио је до генералног директора БИГЗ-а и председника компаније „Југодрво”.

Маркови потомци такође су завршили високе школе. Син Светозар, технолог, у Јапану завршава специјализацију за целулозу и папир, Новак, економиста, и Борислав, рудар – нафташ, са завршеним Рударско-геолошким факултетом у Београду. Највећи домашај Светозара је у политици – секретар фабричког комитета СК комбината Вискозе у Лозници. Новак, генерални директор „Трепче” и савезни посланик, и најмлађи Борислав, управник нафтоносног поља Бока, при „Нафтагасу” из Новог Сада. Сви су поседовали комфорне станове за потребе својих породица.

Тако је било у самоуправном социјалистичком уређењу.

Нажалост нове генерације организоване у разна антифашистичка удружења попут СКОЈ-а, узалудно троше енергију на доказивању нечега што је већ јасно целом свету. Да су у окупираној Југославији деловала два антифашистичка покрета.

И уместо да се баве питањима од којих зависи њихова и њихових потомака будућност, као што је питање успостављања новог, бољег и праведнијег поретка који ће омогућити већу равноправност и да се истовремено супротставе покушајима прекрајања историје самоуправног уређења.

Тврдње појединих некадашњих чланова владе СФРЈ у маниру: „да је социјализам посустао (читај пропао Н. Б.), баш зато што су се самоуправљачи умешали у сферу стварања, када су се побркале функције руковођења и управљања”, представљају један од тих покушаја.

Ова констатација се у основи ослања на отрцану фразу да и чистачице преко управљачких органа воде политику предузећа.

Насупрот томе, сва моја дугогодишња искуства са челних позиција производних, мањих и већих комбината и то из производне сфере, своде се на закључак да је највиша власт у самоуправним социјалистичким предузећима – директор.

Генерални директор „Трепче” током последње деценије 20. века

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa