Разочарање у Ариљу

Овогодишњи летњи долазак у моје родно Ариље био је испуњен надама да ће наше новоосновано Удружење за спас Конака сердара Јована Мићића кренути линијом успона. Та ишчекивања заснивала су се на надама да ће Ариљци најзад добити праве информације учлањењем у удружење, да ће се одазвати позивима нас, чланова управе.

Из објективних разлога, ни ми из управе нисмо испунили очекивања. Али, не предајући се том таласу неактивности, полако смо крчили стазу коју смо давно зацртали, коју би касније чврсто одржавали сами грађани Ариља. Као члан извршног одбора удружења, добио сам задатак, да будуће чланове скупштине, из круга мојих познаника и рођака и оних који су то већ прихватили својим потписом на приступници, замолим да плате чланарину на годишњем нивоу, коју смо предвидели статутом, а износила је 1.000 динара. Требало је уплатити на број нашег рачуна код банке, да би потом добили чланску карту с уплатом чланарине. Некима сам ту информацију упутио преко телефона и СМС порука, а некима и лично.

Шта сам доживео? Срећом не од свих, али од оних за које сам чврсто веровао да ће се одазвати и за које сам очекивао да ће бити окосница нашег покрета у форми скупштине. Доживео сам такав шок да сам морао на овакав начин, јавно да изнесем неочекиване одговоре. Кад су чули да треба да уплате чланарину, одбили су да то прихвате. Уз моје објашњење да нам је чланарина потребна за издатке настале око регистрације, поштарина, копирања, такси, ипак им је било много и рекли су да то нису очекивали.

Ожалошћен, помислих: Да ли је могуће да је издатак од 100 динара месечно (и мање), што је једна флаша пива, једне новине или неколико цигарета месечно, исувише много да дају за формирање нашег удружења и за Конак, за културу свог места, за лепшу будућност своје деце?

Па за кога се онда треба борити? Овај јад и чемер морао сам изнети из себе и поделити га с вама, драги Ариљци.

Мишо М. Младеновић,
академски сликар и писац, Београд