Корупција на чекању

Пре две године сам у истој овој рубрици предочио читаоцима шта садржи предлог закона о агенцији за борбу против корупције и како га треба поправити. Околност да се и после толико времена и даље говори о предлогу закона добра је илустрација брзине решавања чак и оних проблема који су проглашени приоритетним

Ако буде усвојен, закон би могао да „удахне живот” Антикорупцијској стратегији која лежи заборављена од децембра 2005, да донесе знатна побољшања на пољу решавања сукоба интереса и пријављивања имовине функционера и да помери са мртве тачке контролу финансирања политичких странака и изборних кампања. Међутим, спровођење закона и оснивање институција је у Србији увек посао са неизвесним ефектом. У овом случају улог и могући ризик су још већи, зато што би након формирања агенције престао да постоји Одбор за решавање о сукобу интереса, који тренутно обавља један сегмент за њу предвиђеног посла. Да ли ће се остварити позитиван потенцијал зависи на првом месту од тога хоће ли кроз амандмане агенција добити већа овлашћења, да ли ће затим правовремено добити услове за рад, хоће ли је политичари поштовати и када им „стане на жуљ” и најзад, од квалитета и приступа људи који је буду чинили.

Први проблем може настати током формирања агенције. У скупштини се бира деветочлани одбор агенције, који ће потом на конкурсу изабрати директора. У неугодној ситуацији се могу наћи и предлагачи кандидата за место у одбору, и сами кандидати и Народна скупштина. Наиме, замишљено је да сваки предлагач да три кандидата, од којих посланици бирају једног. Ако предлагачи пронађу у задатом року кандидате који испуњавају услове и вољни су да прођу кроз ову процедуру, посланичке групе ће унапред морати да се договоре о томе кога ће да изаберу будући да по Уставу није могуће изабрати кандидата који добије највећи број гласова од предложених већ само онога ко добије већину од 126 народних посланика. Простије решење је да овлашћени предлагачи непосредно изаберу чланове одбора.

Испуњавајући намењену јој улогу „кровног” антикорупцијског органа, агенција би се неминовно сударила с драматичним неиспуњењем обавеза из антикорупцијске стратегије. Да би могла да промени то стање, агенцији би могла да се дају овлашћења да покрене поступак разрешења руководилаца оних државних органа који се оглуше о своје обавезе из стратешких аката.

У предложеним одредбама које се односе на сукоб интереса има доста побољшања у односу на текст постојећег закона. Кључне новине леже у томе да велики део података из функционерских извештаја треба да буде доступан јавности, да би агенција проверавала тачност и потпуност података из функционерских извештаја не само када постоји сазнање о неистинитости неког података, већ и превентивно и да се уводе казне за кршење закона – новчане прекршајне санкције и кривично дело, кроз које затвором може бити кажњен функционер који не поднесе имовински извештај или пријави лажне податке како би прикрио вредност своје имовине.

Остало је отворено питање хоће ли агенција имати сопствене контролоре када буде проверавала тачност података о пријављеној имовини или ће зависити од помоћи полиције, пореске управе и других? Такође, хоће ли „праћење имовинског стања” обухватити и поређење тог стања на почетку и на крају мандата и утврђивање основа евентуалног енормног богаћења.

У области финансирања партија и кампања нису предложене промене прописа већ само да агенција преузме контролне надлежности од Републичке изборне комисије и скупштинског Одбора за финансије, што ће само по себи бити корак напред. Међутим, за постизање већег успеха, такође, потребна су овлашћења која сада не постоје, на пример за прикупљање података од правних лица која пружају неке услуге учесницима у изборној кампањи.

Пројекат, дакле, може да успе, али и препреке могу бити незаобилазне…

Програмски директор 
,,Транспарентност Србија“