Korupcija na čekanju

Pre dve godine sam u istoj ovoj rubrici predočio čitaocima šta sadrži predlog zakona o agenciji za borbu protiv korupcije i kako ga treba popraviti. Okolnost da se i posle toliko vremena i dalje govori o predlogu zakona dobra je ilustracija brzine rešavanja čak i onih problema koji su proglašeni prioritetnim

Ako bude usvojen, zakon bi mogao da „udahne život” Antikorupcijskoj strategiji koja leži zaboravljena od decembra 2005, da donese znatna poboljšanja na polju rešavanja sukoba interesa i prijavljivanja imovine funkcionera i da pomeri sa mrtve tačke kontrolu finansiranja političkih stranaka i izbornih kampanja. Međutim, sprovođenje zakona i osnivanje institucija je u Srbiji uvek posao sa neizvesnim efektom. U ovom slučaju ulog i mogući rizik su još veći, zato što bi nakon formiranja agencije prestao da postoji Odbor za rešavanje o sukobu interesa, koji trenutno obavlja jedan segment za nju predviđenog posla. Da li će se ostvariti pozitivan potencijal zavisi na prvom mestu od toga hoće li kroz amandmane agencija dobiti veća ovlašćenja, da li će zatim pravovremeno dobiti uslove za rad, hoće li je političari poštovati i kada im „stane na žulj” i najzad, od kvaliteta i pristupa ljudi koji je budu činili.

Prvi problem može nastati tokom formiranja agencije. U skupštini se bira devetočlani odbor agencije, koji će potom na konkursu izabrati direktora. U neugodnoj situaciji se mogu naći i predlagači kandidata za mesto u odboru, i sami kandidati i Narodna skupština. Naime, zamišljeno je da svaki predlagač da tri kandidata, od kojih poslanici biraju jednog. Ako predlagači pronađu u zadatom roku kandidate koji ispunjavaju uslove i voljni su da prođu kroz ovu proceduru, poslaničke grupe će unapred morati da se dogovore o tome koga će da izaberu budući da po Ustavu nije moguće izabrati kandidata koji dobije najveći broj glasova od predloženih već samo onoga ko dobije većinu od 126 narodnih poslanika. Prostije rešenje je da ovlašćeni predlagači neposredno izaberu članove odbora.

Ispunjavajući namenjenu joj ulogu „krovnog” antikorupcijskog organa, agencija bi se neminovno sudarila s dramatičnim neispunjenjem obaveza iz antikorupcijske strategije. Da bi mogla da promeni to stanje, agenciji bi mogla da se daju ovlašćenja da pokrene postupak razrešenja rukovodilaca onih državnih organa koji se ogluše o svoje obaveze iz strateških akata.

U predloženim odredbama koje se odnose na sukob interesa ima dosta poboljšanja u odnosu na tekst postojećeg zakona. Ključne novine leže u tome da veliki deo podataka iz funkcionerskih izveštaja treba da bude dostupan javnosti, da bi agencija proveravala tačnost i potpunost podataka iz funkcionerskih izveštaja ne samo kada postoji saznanje o neistinitosti nekog podataka, već i preventivno i da se uvode kazne za kršenje zakona – novčane prekršajne sankcije i krivično delo, kroz koje zatvorom može biti kažnjen funkcioner koji ne podnese imovinski izveštaj ili prijavi lažne podatke kako bi prikrio vrednost svoje imovine.

Ostalo je otvoreno pitanje hoće li agencija imati sopstvene kontrolore kada bude proveravala tačnost podataka o prijavljenoj imovini ili će zavisiti od pomoći policije, poreske uprave i drugih? Takođe, hoće li „praćenje imovinskog stanja” obuhvatiti i poređenje tog stanja na početku i na kraju mandata i utvrđivanje osnova eventualnog enormnog bogaćenja.

U oblasti finansiranja partija i kampanja nisu predložene promene propisa već samo da agencija preuzme kontrolne nadležnosti od Republičke izborne komisije i skupštinskog Odbora za finansije, što će samo po sebi biti korak napred. Međutim, za postizanje većeg uspeha, takođe, potrebna su ovlašćenja koja sada ne postoje, na primer za prikupljanje podataka od pravnih lica koja pružaju neke usluge učesnicima u izbornoj kampanji.

Projekat, dakle, može da uspe, ali i prepreke mogu biti nezaobilazne…

Programski direktor 
,,Transparentnost Srbija“