Сињајевином од белега до белега

Колашин – Сињајевину су већ походили први снегови, али нису испратили све планинке и чобане. Снег није затрпао трагове ни оне од јуче, а камоли оне од пре неколико векова. Ни снегу, ни злима, ни човековој небризи не дају се белези разасути по висоравнима, доловима и планинским врховима снежне и пусте Сињајевине.

Трагом сведочења наших домаћина Рајка Обреновића, Босе Грандић, а посебно захваљујући Радулу Обреновићу, кренули смо од камена до камена, од катуна до катуна, и стигли до Савиних стопа, Савине воде, Јаблановог врха... Могло је то само бити светом Сави да где год ходи осим добра што носаше, за собом остављаше траг. Траг, како би потомци његовог народа тим стопама ходили.

Пролазећи преко Колашина, кроз Липово и околне висоравни Ждријела и Лучке горе стиже свети Сава са својим ђаконом у катуне планине Сињајевине. Веле људи да се није много задржао ни у једном катуну већ продужио даље преко висоравни Маргита пут Јабланова врха. Куд је био наумио, нико не знаде. Кажу да је то било негде усред лета када је огромна врућина приморала светог Саву да се одмори на превоју, недалеко од места где ће касније потећи његова вода, Савино језеро, да застане и седне са својим ђаконом на врелу камену плочу, јер хлада нигде у близини не бејаше. Нема га ни сада.

„Након што настави даље, на месту где стаде у врелом кречњаку остаде Савино стопало, убод од врха штапа који беше пободен у стену као и мање стопало његовог пратиоца”, прича нам седамдесетпетогодишњи Рајко Обреновић који се већ деценијама издиже овде на Сињајевину.

Ту причу не само да су чобани преносили с колена на колено већ су је показивали али и љубоморно скривали од оних за које би проценили да би могли заметнути „Савин траг”.

(/slika2)Одмицале су деценије, о томе се говоркало и мало је ко с намером да види Савино стопало имао жеље да отпешачи неколико сати до тога места. Како нам не беше први пут да идемо Савиним стопама, сачувани снимак од пре неколико година и овај који смо снимили недавно, сведоче да људској глупости нема краја. Али, како свака глупост не оставља за собом исте последице, онда се свакако треба запитати да ли би игде на свету ико дозволио да приликом пробијања пута кроз сињајевинске катуне па до Савиног језера багером поломе Савине стопе, убод од његовог штапа и стопало ђакона.

(/slika3)„Ево, погледајте како је машина која је овуда пут правила раздробила Савине стопе”, прича нам Радуле Обреновић, који је с нама крстарио врлетима ове планине. „Не знам ко је ово дозволио, али заиста је ужас. Још као дете овде сам долазио, и не само ја, и посматрао тај призор. А и сами видите да је пут могао бити направљен и лево за тридесетак метара. Е, други би народи то чували као светињу и њоме се поносили. Ми смо, ето, овакви.”

У катуну Потрк, када се вратисмо са места тог несхватљивог призора, седамдесетогодишња Симона Булатовић прича нам како је пут прављен и како нико о томе није водио рачуна.

„Није да нису знали да је ту Савино стопало. Говорила сам им – немојте то, за име Бога, чинити. Забога, људи шта то чините. Говорих им узалуд. Много ли сам се пута крај њих одморила”, присећа се Симона.

И није могуће то разумети. Једино наш снимак, и до сада једини који ће бити објављен и остати као сведок постајања Савиних стопа на планини Сињајевини, као и овај након вандалског „поравнања са земљом црном”, можда и није узалуд. Можда поново каменчићи расути по трави буду посложени попут мозаика Божјом вољом. Можда. Човеку се за то не може веровати.

Како би се веровало када Савино језеро људском небригом „цури”. Брана испод врела одавно се одронила и вода без забрана отиче пут Маргите. Када ће и хоће ли ико брани поново урушено камење вратити, не зна се. Не зна нико ни у катунима. Сви само Бога моле да се Савино језеро не исуши и једино на Сињајевини појилиште нестане.

А као вечити и неприкосновени стражар Савиног језера на крову од планине Сињајевине, Јабланов врх је био вишегодишња преокупација песника који је упорно себи градио споменик. И саградио га.

То што је Владика Раде, Петар Други Петровић Његош одлучио да његове бесмртно тело почива на врх Ловћена, пркосећи муњама и громовима, није било противно ни Богу ни небесима. Ко год да је након Његоша пожелео да вечно почива на неком узвишењу у народу би важио као „занесењак и чудак”.

Један од малобројних, или једини после Његоша, песник из села Штитарица, надомак Мојковца, Милета Мирза Ракочевић одлучио је да сагради себи споменик, и то не било где, већ управо на Јаблановом врху, високом 2.277 метара.

„Знам да је то он себи градио да ту буде сахрањен. Шта се десило те је сахрањен у свом селу Штитарици – не знам”, каже нам Радуле Обреновић и показује гроб на врху планине Јаблан. „Био је то чудан човек. То сведочи и место где је себи на тој висини за живота саградио вечну кућу.”

Није Раде узалуд записао „Ко на брдо ак’ и мало стоји, више види но онај под брдо...”, а на Јаблановом врху само песников празан гроб зна шта је и зашто то хтео песник, „чудак” који је видео даље од других.