Sinjajevinom od belega do belega

Kolašin – Sinjajevinu su već pohodili prvi snegovi, ali nisu ispratili sve planinke i čobane. Sneg nije zatrpao tragove ni one od juče, a kamoli one od pre nekoliko vekova. Ni snegu, ni zlima, ni čovekovoj nebrizi ne daju se belezi razasuti po visoravnima, dolovima i planinskim vrhovima snežne i puste Sinjajevine.

Tragom svedočenja naših domaćina Rajka Obrenovića, Bose Grandić, a posebno zahvaljujući Radulu Obrenoviću, krenuli smo od kamena do kamena, od katuna do katuna, i stigli do Savinih stopa, Savine vode, Jablanovog vrha... Moglo je to samo biti svetom Savi da gde god hodi osim dobra što nosaše, za sobom ostavljaše trag. Trag, kako bi potomci njegovog naroda tim stopama hodili.

Prolazeći preko Kolašina, kroz Lipovo i okolne visoravni Ždrijela i Lučke gore stiže sveti Sava sa svojim đakonom u katune planine Sinjajevine. Vele ljudi da se nije mnogo zadržao ni u jednom katunu već produžio dalje preko visoravni Margita put Jablanova vrha. Kud je bio naumio, niko ne znade. Kažu da je to bilo negde usred leta kada je ogromna vrućina primorala svetog Savu da se odmori na prevoju, nedaleko od mesta gde će kasnije poteći njegova voda, Savino jezero, da zastane i sedne sa svojim đakonom na vrelu kamenu ploču, jer hlada nigde u blizini ne bejaše. Nema ga ni sada.

„Nakon što nastavi dalje, na mestu gde stade u vrelom krečnjaku ostade Savino stopalo, ubod od vrha štapa koji beše poboden u stenu kao i manje stopalo njegovog pratioca”, priča nam sedamdesetpetogodišnji Rajko Obrenović koji se već decenijama izdiže ovde na Sinjajevinu.

Tu priču ne samo da su čobani prenosili s kolena na koleno već su je pokazivali ali i ljubomorno skrivali od onih za koje bi procenili da bi mogli zametnuti „Savin trag”.

(/slika2)Odmicale su decenije, o tome se govorkalo i malo je ko s namerom da vidi Savino stopalo imao želje da otpešači nekoliko sati do toga mesta. Kako nam ne beše prvi put da idemo Savinim stopama, sačuvani snimak od pre nekoliko godina i ovaj koji smo snimili nedavno, svedoče da ljudskoj gluposti nema kraja. Ali, kako svaka glupost ne ostavlja za sobom iste posledice, onda se svakako treba zapitati da li bi igde na svetu iko dozvolio da prilikom probijanja puta kroz sinjajevinske katune pa do Savinog jezera bagerom polome Savine stope, ubod od njegovog štapa i stopalo đakona.

(/slika3)„Evo, pogledajte kako je mašina koja je ovuda put pravila razdrobila Savine stope”, priča nam Radule Obrenović, koji je s nama krstario vrletima ove planine. „Ne znam ko je ovo dozvolio, ali zaista je užas. Još kao dete ovde sam dolazio, i ne samo ja, i posmatrao taj prizor. A i sami vidite da je put mogao biti napravljen i levo za tridesetak metara. E, drugi bi narodi to čuvali kao svetinju i njome se ponosili. Mi smo, eto, ovakvi.”

U katunu Potrk, kada se vratismo sa mesta tog neshvatljivog prizora, sedamdesetogodišnja Simona Bulatović priča nam kako je put pravljen i kako niko o tome nije vodio računa.

„Nije da nisu znali da je tu Savino stopalo. Govorila sam im – nemojte to, za ime Boga, činiti. Zaboga, ljudi šta to činite. Govorih im uzalud. Mnogo li sam se puta kraj njih odmorila”, priseća se Simona.

I nije moguće to razumeti. Jedino naš snimak, i do sada jedini koji će biti objavljen i ostati kao svedok postajanja Savinih stopa na planini Sinjajevini, kao i ovaj nakon vandalskog „poravnanja sa zemljom crnom”, možda i nije uzalud. Možda ponovo kamenčići rasuti po travi budu posloženi poput mozaika Božjom voljom. Možda. Čoveku se za to ne može verovati.

Kako bi se verovalo kada Savino jezero ljudskom nebrigom „curi”. Brana ispod vrela odavno se odronila i voda bez zabrana otiče put Margite. Kada će i hoće li iko brani ponovo urušeno kamenje vratiti, ne zna se. Ne zna niko ni u katunima. Svi samo Boga mole da se Savino jezero ne isuši i jedino na Sinjajevini pojilište nestane.

A kao večiti i neprikosnoveni stražar Savinog jezera na krovu od planine Sinjajevine, Jablanov vrh je bio višegodišnja preokupacija pesnika koji je uporno sebi gradio spomenik. I sagradio ga.

To što je Vladika Rade, Petar Drugi Petrović Njegoš odlučio da njegove besmrtno telo počiva na vrh Lovćena, prkoseći munjama i gromovima, nije bilo protivno ni Bogu ni nebesima. Ko god da je nakon Njegoša poželeo da večno počiva na nekom uzvišenju u narodu bi važio kao „zanesenjak i čudak”.

Jedan od malobrojnih, ili jedini posle Njegoša, pesnik iz sela Štitarica, nadomak Mojkovca, Mileta Mirza Rakočević odlučio je da sagradi sebi spomenik, i to ne bilo gde, već upravo na Jablanovom vrhu, visokom 2.277 metara.

„Znam da je to on sebi gradio da tu bude sahranjen. Šta se desilo te je sahranjen u svom selu Štitarici – ne znam”, kaže nam Radule Obrenović i pokazuje grob na vrhu planine Jablan. „Bio je to čudan čovek. To svedoči i mesto gde je sebi na toj visini za života sagradio večnu kuću.”

Nije Rade uzalud zapisao „Ko na brdo ak’ i malo stoji, više vidi no onaj pod brdo...”, a na Jablanovom vrhu samo pesnikov prazan grob zna šta je i zašto to hteo pesnik, „čudak” koji je video dalje od drugih.